Школа

Шака  ђака – Основна школа Винска              „Посљедњи  Мохиканци једне школе“  !?

Некада бројна бучна осмогодишња школа у  Винској, која  је окупљаља буљуке дјеце из неколицине  околних села, сада је пала на групицу ђака који једва обезбјеђују њено, може се рећи, готово симболично постојање.
Ево и  ова фото илустарција из  учионице, у вези је са демографским проблемом, који је типичан, не само за Винску, него и  за низ  насеља босанског Посавља, а посебно за  бродску општину. Да ли ће ове малене чете ђака моћи обновити виталност села, хоће ли дати нови замах или ће се и даље лагано гасити и ово што је преостало?!  Велика је неизвјесност, могуће је да некад живахно и пропулзивно насеље постане анемична оаза пензионера, викендаша, путника намјерника, радозналаца и ријетких рекреативаца…  Бићемо оптимисти, вјерујмо у чуда, друго не преостаје…

Advertisements

4 responses to “Школа

  1. Deca su Vam divna. Radim u školi koja jedva da ima nešto više dece nego na ovoj slici. Ono što ih učimo je, upravo, da vole svoj kraj, ljude i običaje. Možda bi bilo interesantno razmišljati na sledeči način: Kroz oči ove dece zavičaj posmatraju generacije predaka za koje je Vaša Vinska bila ceo univerzum. Pozdrav.

  2. Лијепо сте ме идејно усмјерили. Заиста: силно ме притискају те генерације знаних и још више незнаних предака, а тек онај жежени пламен који ће да нас бије из очију будућих још нерођених генерација, бојим се тих њихових за сада још непостављених питања… Овим записима о селу -кога готово нема – управо желим да, како рекосте, у очима ове дјеце буде нешто од погледа предака којима Винска, ма како сићушна, бијаше све – универзум…

  3. Jован Малешевић

    Жалосно је што ова ситуација потреса не само руралне постојбине, већ и велике градове. Полако нестаје цвијет младости народа који већ скоро један миленијум неизбрисивом тинтом пише мемоаре историје. Нестају дјеца, а нестаје и будућност! Како је српски народ кренуо овом изгледа неповратном стазом вјечног нестанка, тако стаза граби највриједније благо једног народа – његово наслијеђе, његову дјецу! Дивно је гледати ове „посљедње Мохиканце“ како свој ум испуњавају знањем и продубљавају своју машту, те тако остављају ону посљедњу сламку спаса у опстанак. А тај спас можемо тражити као и Пандора, у нади! Док дишем надам се.

  4. Да, Јоване, проблем није нимало ни баналан, ни бениган, остаје нам та варљива нада. Али, мислим, и наша људска „одговорност“ да бар заталасамо пред очима оних (ако очи још имају!) који држе инструменте моћи у својим рукама! Зар не!?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s