Месечне архиве: јул 2012

Благоје мрви куруз

 

ч. Благоје Џабић за ручном мрвачом

Некад се и овако мрвио кукуруз (локално куруз!).  Заправо није  није  ни овако, него просто  голим рукама. Напреднија  вјештина била  је  мрвљење  уз помоћ текуна. Узме се  текун (остатак од измрвљеног клипа кукуруза)  па се стави у десну руку (ако је  човјек дешњак!) и трењем преко текуна  скидају се зрна неомрвљеног класа кукуруза. Тако се штитио длан. Послије су правили овалне жељезне назубљене  полугице  које су ефикасније замјењивале улогу текуна. Онда је на ред дошла ручна мрвача (к/рунилица)  која је у поређењу с претходним била право техничко и технолошко чудо (без имало ироније!). То је заправо фаза у којој јунак ове приче,  чика Благоје Џабић мрви  (руни) кукуруз  на ручној мрвачи. Тешко је било доћи до ове мрваче, биле су за ондашње прилике скупе и ријетке. Када је село електрифицирано (1969. година), почело је мрвљење   уз помоћ електромотора. По  потреби те машине су могле мрвити и текун у ситне комадиће  као посебну смјесу за исхрану стоке… Нарочито су моћне мрваче које  користе погонску снагу с трактора. Али ни ту није крај, данас модерни комбајни, беру, перушају (комушају) клипове кукуруза, мрве га, провјетравају и помоћу специјалне  пумпе (елеватора) сипају у приколице као чисто зрно.

У распону од само  50- ак година прешли смо дивовским корацима пут од голог дланадо супермодерног компјутеризованог комбајна у коме се комбајнер расхлађује клима-уређајима, пије хладно пиће из хладњака  и слушајући жељену музику комфорно скида златно зрње с јесењских поља.

Рјечник: много је покрајинских израза који се користе за означавање остатка од измрвљеног клипа кукуруза: текун, отучак, ајдамак, чука, оточак итд.

Ковачева кућа – пуна дјеце и весеља

Ковачева кућа родно мјесто 14- дјеце

Још једна кућа значајна за дјетињство  моје, али и  за  читав низ,  и старијих и млађих генерција вишћанских. Она је симбол наших окупљања, дјечјих игара, шала и несташлука, разговора, прела, недјељних окупљања итд. То је кућа надалеко чувеног, и јединог вишћанскког ковача Мирка Џабића. Уз звук чекића и наковња стари ковач, чика Мирко са баком Марицом, отхранио је у тој кући 14-торо дјеце. Био је обичај да Титов изасланик кумује једном од дјеце,  и то се догодило.  Живот није био ни мало лагодан, везивао се крај с крајем, животна борба за дан и комад. Ипак, отхранила се толика дјеца и сви нашли свој пут. То је била и остала најмногољуднија породица у нашем крају. И поред животних тегоба, општег сиромаштва, које нас је све погађало, ово је била највеселија кућа, пуна пјесме, шале и смијеха.  Слику ми је послао ковачев унук Ведран Џабић, студент – и ја му се срдачно захваљујем. Све, све  –  само да се не заборави!