Месечне архиве: август 2012

Стари добри кисељак

На малом брежуљку истиче се једна стара јабука (кисељак) која рађа већ много, много деценија.  Са својим здравим жутим плодовима хранила  је и окупљала раздрагану и веселу дјецу нашега краја. Ако би преостала која јабука,  мајка би  их нанизала на конац и осушила коју воћку за зиму, тој истој дјеци да подјели по коју прегршт да се некако и зима презими. И послије толико деценија, она исто цвијета и рађа плодове, али нема више оне  дјеце да је беру крадом, данас јабуке лагано опадају и труну на земљи. А дјеца пролазе, одлазе из школе – нико више не примјећује стари добри кисељак.
Послао Ведран Џабић

Advertisements

Боје живота

Живот – некад сив, некад жут. Прошаран бојама  свих годишњих доба, свих боја небеског  сликара и зачињен нечим што је само наше. Он је све оно што нам се дешава док маштамо о лијепим стварима. Свако свој живот воли на свој начин, уређује га према својим потребама или могућностима , на начин за који он мисли да је у том случају најбољи могући.

Живот ко живот, навикао да се опире и да сам себе закомпликује у позитивном смислу или негативном смислу,  зависно од исхода. Без обзира на опирање, треба да прихватимо најбоље могуће рјешење у том тренутку.

Можемо примијетити да већина људи пушта да се ствари  дешавају саме од себе и за своје неуспјехе најчешће криве околину, друге људе или вриjеме у коме живимо. Не упуштају се у потрагу за унапређење свога стања, већ чекају да ће боје живота постати свјетлије а њихово платно изгледати љепше.

Пред вршидбу – сва се мука слегла у двориште

Једно сјећање на дане уочи вршидбе! 

Вршалица (дреш) који је покретао трактор

Вршалица (дреш) коју је покретао тракторски мотор

У  чланку о жетви записао сам да се сељачка мука не завршава  везивањем снопова. Снопље се обично везује у најтоплијем дијелу  дана да се што више осуши, а то је за раднике тежа варијанта.  Ваљало га  је   затим прије ноћи сложити  у камаре  у облику крста, отуда назив  крстачење. То су крстаци – негдје  за исто користе термине крстине или границе. Најприје бисмо изабрали виши терен на њиви, издигнутије разоре (дио њиве између два јарка послије орања) да не би били поплављени. Сувље и зрелије снопове слагали смо на дно у облику  крста тако да су класови окренути према средини. Крстак односно  граница  завршава се  горњим снопом  постављеним  што је могуће стрмије да штити од закишњавања.  Крстаци су били већи или мањи, ми смо правили обично мање од 13 снопова (а уобичајени су и већи,  са 17,  па и до 21, 22 снопа). Обично нас по повратку кући комшије радознало питају колико смо укрстачили,  то је и прва незванична, тј.  приближна процјена о количини и квалитету  урода.

Да бисмо избјегли ризик од рушења и  јаких вјетрова, ми смо често с горњег снопа пробадали крстак  дужим, али тањим колцем, поготово у периодима нестабилног времена. Дакле, сељак стално стрепи од могућег  закишњавања које може имати тешке посљедице, па и упропастити цијели урод. За нас дјецу, по   позиву вазда чобане, била је додатна мука чувати крстаке од говеда. Крстаци су били веома привлачна мета младих јунаца, бикова и уопште стоке, идеална прилика да испробају снагу врата и рогова! Више пута „покусао“  сам чобанске  батине због  порушених крстака.

Сада је на реду возидба,  снопље се  мора пажљиво садјенути на малешна запрежна кола, (ријетки су тада били они,  „газде“, који су имали шира кола с гуменим точковима – чувени платон!) Тако сложено и натовароно снопље  звало се  воз. Даље,  било je изузетно важно  пажљиво кочијашити и лагано возити јер је слама на жеги клизава као снијег. Наравно, немогуће је све извести у јутарњим сатима,  а на жеги коњи су нервозни (поготово „ако ради мушица“) .

Није тада било добрих и сигурних ћуприја,  мостића ни равног колника, било је више јаруга, (тзв. „вагаши“) и вододерина, па су честа и извртања. Неколико пута летио сам као стријела с врха воза, треснувши на земљу с висине од бар 4 метра, а зачудо никад повријеђен. Било је ситуација да снопље поклопи кочијаша и сувозаче, па дијелом чак и коње, волове. То су тек прилике за шокове, нервирања, псовања, проклетство, па ето.

У малом дворишу претходно је ваљало наћи довољно простора да се све садјене у  тзв.  кладњу  у облику купе или пласта. Кладња је локални термин, негдје  их зову камаре, гамаре итд. И то је у појединим уским, стијешњеним   вишћанским двориштима било  тешко наћи, јер морало се рачунати на велику вршалицу, трактор, вагу, простор за одлагање сламе и пљеве при вршидби итд. Кладња се „зида“ снопљем  око  високог дрвеног  стабла пободеног у земљу – познато као  стожина. Да би се учврстила дубоко, а обично је ово у периоду суше, морали смо уским заоштреним жељезом избушити дубоку уску рупу, залити је водом и онда забити заоштрен висок дрвени облутак што јаче.

Возидба (лок. свожење < свести) траје више дана, а посебне компликације настају ако је вријеме промјенљиво и кишовито. Тешко ономе коме кладња закисне! Свједок сам те грозоморне ситуације. Тада ваља кладњу развршити, вадити све што је мокро, редати по  њиви, сушити, па поново слагати, иначе све ће да проклије! Говорим о пшеници, али ту су још зобови,  јечам,  раж, а све је помало специфично и захтијева вјештину да се припреми и очува за долазак Њеног величанства – вршалице. Сељак у тим ишчекивањима није имао миран сан, љетње олује, јаки вјетрови  пријете вазда, неконтролисана ватра, удар грома поготово, а заштита пред тим силама је била слаба или никаква.

У идућем чланку, ако Бог да,  овршити ћемо – јасно ако се очува –  ово што смо с њиве догурали и садјенули у дворишта. Ко није искусио зависност о силном високом Небу, ко није преживио његове  хирове, заиста не зна шта је права брига,  шта је сељачка мука!

Т.Т.

Жетве из доба босоногог дјетињства

О, драго оштро класје мог дјетињства

Једно сјећање на давне жетве

Највише лијепих, али и горких успомена везује ме за дане жетве пшенице, зоби, јечма, ражи. Наравно, гледано из данашњег угла то је сасвим романтично, сјетно и носталгично. Некад није било тако, било је тврдо, опоро, болно! Сијали смо много, јасно за локалне  вишћанске прилике, мада су приноси на посној и шкртој земљи били више него скромни. Жетва је тежак,  мучан посао – на  великим јулским петровданским  врућинама голим раскрвављеним рукама купити и везивати   пшеницу у снопље, у којој има разног трња, коприве и оструга, је ропски посао.  Отац (Саво) косио је ручно, косом. Био је велемајстор у томе. Један је од ријетких (био је вјешт, и столар и ковач! )  који је на коси је имао специјално монтиране лагане елегантне грабљице да би се добили равни сложени откоси. Већина је Вишћана имала на коси  тзв. пуцањ – то је у ствари један јачи еластичан прут (шиба свезана канапом дебљим дијелом за средину косишта, а тањим лучно савијено према коријену косе – код тзв. гривне). У свеопштем сиромаштву жетва није била обичан сезонски посао, била је светиња, обредни, култни чин. Све се одвијало са брижним погледом упртим у Небо  у сталном страху од кише о олујног времена.

Почињало се рано. Мајка нас  је будила око 3.00 часа да правимо ужад, док је роса, ако је уопште и буде! Тражили бисмо нижи крај њиве, мање зреле стабљике,  посебно онај дио ако је њива уз шуму. Тада бисмо  начупали струкове пшенице у руковети (или бисмо их ниско пожели, ако су били довољно високи!). Тада двије танке руковети од стране класја спојимо и заврнемо у чвор и уже је готово.  Требало је савладати ту  вјештину, а у рукама имати довољно чврстине да се уради ваљано. Касније их поливамо водом да не пуцају на врелини. Чували смо их у хладу, или у сјенци запрежних кола.  Треба ујутро припремити довољно ужади да се може радити читав дан, до сљедећег јутра. Док се припрема ужад, сунце извири  високо с неба  и почиње скупљање откоса у камарице које ће се везивати у снопове. Ко је купио класје с оштрим осјем, ишараним чичком, остругама, гадним коровом зна како пеку руке до рамена. А ваљало је издржати на несносној врућини стално погнут, па леђа „пуцају“.

За везање требало је доста снаге да се сноп  не би расуо, да се уже снажно запетља, а све голим рукама. Везање је било и неки чин признања да си већ прави момак, снажан, способан. Али та се предност скупо доказивала! Гумених еластичних рукавица није било, само голе крваве шаке јер сува слама скида кожу као брусни папир!

Отац ја косио тако да клас пада на покошени дио тј. на „ на измав“ – како су знали рећи. Неки су косили контра, према  стрњу,  да клас пада на непокошену пшеницу – да купилицама буде лакше. Предност косидбе  „на измав“, тј. обарањем класова на тло, је у томе што косац може косити  а да не  зависи о брзини купљења. То је важно ако коси само  један косац, а више је оних који купе. Косац, односно косци,  су  увијек у страху да им не дохвате пете,  јер би тако успорили ток других радова и били би на извјестан начин осрамоћени. Косци су врло цијењени учесници жетве, за десетак дана колико потраје жетва они измршаве по неколико килограма, што за хронично испијеног и уморног земљорадника значи бити на граници издржљивости, на ивици нормалне људске снаге.

Скупљање снопља у усправни положај да се класови боље осуше

Скупљање снопља у усправни положај да се класови боље осуше

Купилицама такође  није било лако, ваља уз помоћ српа, без икакве  заштите,  скупити довољно класова (руковет) за један правилан сноп  па то пажљиво положити на  прострто уже. Тај дио посла зове се руковетање. Ни премало и превише класа на ужету није добро. Превише класова онемогућује везање, премало класа,  нерационално је – упропашћивање ужета, а и дангуба. На врућини све пршти, класје гребе, боцка по рукама, снопље жари по кољенима а стрњика по голим ногама, на којима су само опанци без чарапа. Простирање ужади често  се повјерава дјеци од 7 – 10 година, а старија дјеца   већ помало  руковетају.

Сјећам се како смо ми дјеца имали чврсте табане да смо по стрњу ишли готово као по тепиху. То захваљујемо посебној техници ходања тако што  прије одупирања о тле повлачимо ногом према напријед (рјеђе назад) па се тако оштри остаци стрња савијају и спречава се убод. Иначе огрубјели  боси табани, ми још од марта босоноги,  штитили су нас као живи џонови. Мука сељачка не завршава се косидбом, купљењем и везањем у снопље, али о томе ћемо детаљније  у сљедећем прилогу.

Т.Т.

Временске прогнозе наших бака

Вјечно упрт поглед у тајне Неба

Сеоска мука, хљеб насушни, оно од чега се живи, од искона препуштени су хировима времена, тачније невремена.  Наши стари имали су директно пред очима само „голу“ природу и њене тајанствене знакове, тј. отворено Небо, његову милост и немилост. Било је важно, корисно, па и спасоносно, знати их (про)читати. Какво ће данас- сутра бити вријеме, дежурна је тема сваког села. У мислима ми се мотају крхотине сјећања на моје Вишћане и њихове муке  с нагађањима, гатањима, прорицањима, или како су знали рећи, „ћитању“ о  времену (у астрономском и метеоролошком смислу!). Без икаквих научних знања и мјерних инструмената, једини знакови  о времену ишчитавани су  посматрањем биљака, животиња, осјећајем властитог тијела, стањем ваздуха, воде, магле, облака, дуге, вјетра; изгледом сунца, мјесеца, звијезда итд.

Погодити вријеме значи добро планирати  и остварити зацртани посао! У противном могућа је штета, губици, тешкоће, закашњења и сл.  Животиње у дворишту увијек су на оку,  па је промјена у њиховом понашању најлакши и најчешћи начин да се сазна шта нас у смислу данашње модерне прогнозе евентуално чека у наредним данима.  Наше баке  уочиле су: ако кокоши раније легну, погоршаће се вријеме, киша и лоше вријеме птице најављују (обично вране)  ниским летом, муве и обади тада нападно гризу и досађују, врапци се пред кишу прпе у прашини ( веле због веће навале наметника у њиховом перју!), жабе јаче крекећу, нарочито оне мале гаталинке по вињагама и ниском дрвећу. Дневно хуктање сова била је најава  погоршања, као што пчеле пред  падање не излазе из кошница и сл.

Биљке су такође сеоским зналцима указивале на  долазећу  временску ситуацију. Лишће брезе пред кишу изврће се према вани. Стари Вишћани тврдили  су да цвијеће пред падање снажније мирише,  да је трава пред  кишу обично сувља,  без росе, магла се брже диже, а осјећа се појачан специфичан мирис земље.

Ковитлање и падање дима на доле, знакови су погоршања, као и појава дуге са запада. Нарочито поуздан знак кише  су црвена јутра, Вишћани су то сликовито исказивали изразима црвено Сунце , залазак у заставу, или црвена застава је преко  неба…

Важан извор  погађања времена био је и вјетар. Источни вјетрови (локално устока) били су по правилу кишоносни, исто значење у промјени времена видјели су у свјетлосној огради око Мјесеца, у његовом појачаном црвенилу,  као и у изразито сјајној Кумовој слами.

Со у стакленкама, порцуланским посудама, најчешће у дрвеним кутијама (сланици) привлачила је уочи кише влагу. Звук воза из Славоније (20-ак километара у даљини!?) чуо се уочи падања  јасније и јаче, имали смо утисак  да воз  јури поред села!

Најзад наше баке и дједови имали су посебан барометар у својим старим и истрошеним костима. Болови у леђима, кољену, уопште у зглобовима, осјећај тежине тијела и тромости, били су индикатор сигурне промјене времена (покрајински мијене), тј. доласка кише,  сусњежице, уопште наговјештај разних могућих  падавина   односно упађе, да поменем још један локални израз. Слично је и с људима с повредама, мјеста ломова костију, ишчашења зглобова или других  оштећења, веома прецизно су појавом јаких болова  праћено несаницом,  најављивала промјену времена, обично крај лијепог времена –  те долазак вјетра, кише, студени итд. Тако је вијековима радила вишћанска метеоролошка станица без мјерења, без науке, сателита  и ТВ екрана. Ко није повјеровао у народну метеорологију (етноастрономију) – а друге није било – у правилу је скупо плаћао пословне промашаје   пропустивши, дјелимично или потпуно, заштитити животно важну грану:  њиву, стадо, воћњак, ливаду, башту…

Т.Т.