Месечне архиве: октобар 2012

In memoriam

     НЕКРОЛОГ  ЈЕДНОМ  ВИШЋАНИНУ

     САВО  ЏАБИЋ (1946-2003)

Драги Саво, рођени мој !   

Живот нас често присиљава на нежељене растанке. Смрт је јединствена, и посљедња прилика, за морално мјерење човјека. Андрић рече: Ничег нема, осим чињенице да се умире и одлази под земљу. Ево нас на Твоме још отвореном гробу, и ево људска судбина нас трошних, ништавних, пролазних и кратковјеких божјих створења, изнова нас суочава с питањем: погледајте кога нам је и шта је ова смрт однијела, искупљује ли се тиме људска патња, какав се смисао даје животу, шта нам је ова света смрт дала ?!

И данас, на овом тужном мјесту, сјећам Те се, мој Саване, из првих дана основне школе, и још мало раније. Као да сад видим једног, само привидно бунтовног дјечачића, а он у ствари бијаше тако широког, голубињег срца, пуног дјечје радости, бујне немирне маште и полетности, све до високих памучастих облака што пловише изнад камене вишћанске школе.

Гледам Те, драги рођени мој, и данас пред овим вратима општег КРАЈА, и ништа ми се у свом људском лику ниси промијенио – остао си велики-мали дјечак. Често грешно, и погрешно  мислимо да ми старији треба да се спустимо на ниво дјетета, а с које то  висине?! Срећни су, али и ријетки они племенити људи који се заправо душом издигну на ниво дјечји, а Ти си тај и баш такав био – зато су Те сви вољели, највише дјеца: твој Ведрић, Божо, твоја Тања, Дејо, мали Славко – и сва вишћанска дјеца што ваздан протичу по асфалтној ријеци испод Твоје кућице. Нажалост, убудуће без твог заштитничког и благонаклоног погледа горе с брежуљка – мјеста Твога осматрања и ослушкивања. У дјечјем правопису овог села ријеч Чича уз име Саво сада  се као знак  топлог поштавања пише  само великим почетним словом.

Имао си, драги мој јуначе, неку сузу више него што је потребно за један велики плач, на очевом, сестрином и иним људским гробовима; та преостала суза више била нам је вeлики дар од тебе. Имао си, добри мој Вишћанине, нешто више смијеха него што је потребно за радост чисте душе, и тај си смијех раскошно дијелио с нама.

Видио си,  пуста добричино, да се до сунца не може на крилима од воска, али ти си неуморно скупљао и увоштавао своје, и старо и ново перје, за поновљене  летове. Упрошћено живјети знају сви, тајна живота је у сопственом лету, макар и на крилима од чистог сна. Често то људи просто неће моћи разумјети, па ће  се чудити: види лебди, виси, ено пада, а Ти само летиш, летиш… Мач божји угасио је свјетлост Твојих очију, али не и свјетлост Твога лика који се записује у највећој и најљепшој књизи, у људском срцу; страницу с твојим именом данас  свечано насловљавамо као:  ВЕЛИЧИНА МАЛЕНИХ.

Винска је, знамо,  једна у низу твојих великих животних љубави и тајни. Не знам неког да је више од Тебе био отјеловљење оног специфичог вишћанскког духа, сочне шале, хумора, бритке псовке, изворног вишћанског народног говора и начина мишљања људи из овог села.

  • Не знам да је у неком  с више  дубоке, одане, безрезервне  љубави, него у Теби, живјела наша слатка, и кратка и дуга, али слатка домаћа сељачка пјесма.
  • Не знам да ли је за неког шаргија и виолина  имала већи значај и тако широко симболично, пуно значење као у Теби што је имала.
  • Не знам да ли је неко знао тананије и боље сва лица Твоје, наше ВИНСКЕ, сакривена по шареним  баштама, шљивицима, пашњацима, шумарцима, путељцима, платицама, таванима …
  • Не знам да ли се неко више од Тебе радовао свакој вишћанској побједи и добитку, ма како они сићушни били
  • Не знам да ли је ичији „бјелокамзо“, него онај Твој, што обиђе многа сељачка прела и сијела, икад боље чувао ове речене и многе неречене вишћанске светиње.

 Живот Твој, брате Саво, није био ни бајка, ни пјесма, него баш онако мушки, опор – мука од хиљаду мука. Сада кад је Твоја душа очишћена од земаљских осјећања и кад је пуна неба кога се дотакла  – опраштамо се од Тебе, ми остајемо привремено овдје, а Ти одлазиш у предјеле легенде. И за живота, а сада и више, Твоје људско вријеме имаће ново име:  био си, и још више бићеш:  ВИШЋАНСКА ЛЕГЕНДА.

Кад је пред нама посебан човјек, можемо шекспировски рећи – то је био човјек (That was a man!)   Збогом  драги човјече!Они који су имали толику љубав, јачи су од смрти.  Збогом драги Саво, легендо,  хвала Ти што си све нас овдје окупио и спојио својом топлином и пријатељством ! Твоја посљедња жеља да се у смрт одлази као на светковину – испуњена је.

Драги Саво !

 Нека Ти је вјечна слава и хвала ! Нек’ Ти Бог душу прости ! Нек’ Ти ти је лака Твоја вишћанска земља!   Вјечнаја памјат !

 Винска, 28. мај  2003. 

Припала ми је одговорна обавеза и част да одржим  ово скромно надгробно слово  једном изузетном Вишћанину,  Теодор Трифуновић)