Месечне архиве: мај 2015

БУКАГИЈЕ – МАЛИ ЗАПИС

Класичне гвоздене букагије – из сеоских ковачких радионица

Код пријатеља Јована Сријемца нашао сам и фотографисао букагије које су наши стари користили да онемогуће брзо кретање коња или крупније стоке, да их задрже на паши на жељеном простору и да не побјегну. Ријеч је турског поријекла, изведена од турског букаги што у преводу значи окови за ноге. Неки мисле да је у основи значења ријечи појам бука, зато што гвожђе, карике и ланци при покретима стварају буку. Али то је сасвим произвољно објашњење. Животињама су их стављали на предње ноге. Отуда и застарјели назив негве у значењу окови, дакле, односило се на сапињање ногу, на спутавање покрета. У нашем језику користи се такође израз путо у значењу спутати помоћу окова, букагије, негве, споне, такође и синџир, ријеч  турског поријекла.

Букагије с моје фотографије, рекао бих, класични су модел – тј. ручна су израда наших сеоских ковача. На сличан начин и тешки робијаши су лишавани брзог кретања, јасно, и могућности бјежања. Отуда и познати фразеологизам „добити букагије“ –  у значењу бити на робији, у тамници, затвору, казамату, бајбоку, решту, хапсани, ћузи,  бувари …
Ријеч је погодна за низ метафоричких значења, нпр. ови пљачкашки кредити наше су модерне букагије. У емотивном смислу букагије су израз за разне наше фрустрације, нпр. моје букагије су моје неспавање, моје бесане ноћи… Букагије за неку младост су каткад и сребрне наруквице неке љепоте-дјевојке, али недоступне срцу неког заљубљеног младића итд. То су само неке из низа наших менталних букагија. У политичком смислу букагије могу да означавају разне препреке према одређеним политичким циљевима. Нпр. Хашки трибунал – букагије су на ногама Србије. Ријеч се користи за изражавање пријетње или опомене – нпр. синтагма „омастиће букагије“ у значењу пријети му казна, робија, тамница…

Електроничке букагије нашег времена

Електроничке букагије нашег времена

Од коњских и затворских букагија доспјели смо данас до модерних  електронских букагија,  до малих уређаја који наличе већим ручним сатовима који се по одлуци суда стављају на ноге осуђеника да се може контролисати ограничено им кретање – тзв. електронички надзор. Носе их на ногама (рекли бисмо „наногвице“) да би биле мање упадљиве.

А све је почело од немирних коња на паши,  од људи који су својим понашањем изван законских норми,  па до сфере нашег унутрашњег сапињања , наших  духовних  окова – наших емоционалних букагија!

Не дај Боже да дођемо у прилику да искусимо било који облик поменутих букагија. Далеко им лијепа кућа!

Теодор Трифуновић, вторник, 26. маја ’15.

Advertisements

СТАРЕ БАКИНЕ КУХИЊСКЕ КУТИЈЕ

10367141_879764545446649_108814419679836878_nНа полицама  и креденцима стајале су овакве, и њима сличне,  бакине лимене кутије за зачине, за мирођије како смо говорили.  Наравно, с обзиром на танки њежни недовољно заштићени лим,  најчешће их рђа мало нагризла, поготово оне које би се  нашле близу соли или које су често додириване сланим или мокрим рукама. У свеопштем сиромаштву бакиње кухиње ове кутије су биле права раскош облика и боја, али још више израз извјесне модерности и техничког напретка.

Старе кутије

Старе бакине кутије у низу уз које смо одрастали

Starinska_kutija_1

Обојена дрвена соленица или шећерница 

За со су се користиле дрвене кутије од куване буковине, али и других врста дрвених дашчица, увијек с предње стране украшене стилизованом сличицом цвијета, неке вињете, етно-мотива итд. Неки су на дрвету усијаним жељезом уписивали за што је намијењена:  „шо“, „шећер“ и сл. Сеоски столари правили су ове кутије у разним величинама и облицима. За задњој страни   био је  повишени дио с рупом да би се кутија могла објесити о ексер забијен у зид. У том смислу оне су биле самостојеће у односу на лимене кутије у низу које су по величини поредане на неку подлогу.

Ево и оних живљих боја

Ево и оних живљих боја

Керамика је дошла касније, вјероватно је била скупа, а пластика још није угледала свијет бакине кухиње. Нама дјеци најзанимљивије су биле оне у којима је држан шећер, кога никад није било у изобиљу па су наше крађе  биле оштро критиковане, а богме зад зафали за колаче, било је и веће  гужве. Ето  тако једноставни предмети врло пластично освјежавају сјећање на прохијало вријеме, на један начин живота  чија је љепота и вриједност била баш  у тој једноставности.

Теодор  Трифуновић