Архиве категорија: Школа

СТУДЕНТИ ПЕДАГОШКЕ АКАДЕМИЈЕ, 1967.

Студијска група српскохрватски језик-историја имала је завршно студијско путовање чији се итинерер  завршио у Дубровнику, односно излетима на оближњи Локрум. Наравно, уз учење, обиласаке историјских спомен-мјеста, музеја, архива, црквених објеката, ту је неизбјежно опуштање, уживање у природи – уз весеље које младост прати. Протутњали смо правац Славонски Брод, Сарајево, Мостар, Сплит, Дубровник… Било је и вожње бродом по приморју, шетњи по градовима, вожње бродицама а стигло се и на  испробавање далматинских вина.

Студенти са проф. др Анђелком Барбићем ипроф. Олгом Милетић

Студенти са проф. др Анђелком Барбићем и проф. Олгом Милетић

Теодор Трифуновић

Advertisements

Школа Лијешће, 1962.

Школа Лијешће, завршни осми разред, 1963.

Школа Лијешће, завршни осми разред, 1962.   –  оловком писан датум на слици је погрешан, ипак је 1962. година 

Ево још једне старе похабане фотографије из 1962. године, дакле од прије 53 године. То је моја генерација (рођени 1947.  ген. Теодора Т.) у тренутку завршетка основне школе (осми разред). На слици су тадашњи директор Ранко РАСПОПОВИЋ, поријеклом Црногорац, познат по великом  зеленом, врло бучном мотоциклу којему смо се сви дивили. На слици је  и учитељица Ива ВЛАШИЋ, наш разредни старјешина у седмом и осмом разреду.  Од наставника недостају Хајрудин Слијепчевић, Марија Тандара  и  други.

Нажалост, према мом тренутном сазнању десеторо од нас није више међу живима, мада их је вјероватно и више јер за већину немам никаквих сазнања. Слика је документ једног веома сиромашног (Ћопић би казао босоногог) дјетињства! За оне који воле фудбал на слици је Љупко Петровић ( први ред, седми дјечак који чучи с десна на лијево, у свијетлој је јакници до дјечака који се с двије руке опире о земљу). Хвалио се да ће играти у Црвеној звезди и тај му се сан остварио. Био је љутац – није подносио поразе, често се расправљао око признавања гола, а знао је и заплакати. Познат је и по спортском бициклићу којим је долазио у школу – што је за нас  тада било недостижно и незамисливо! Надам се да ће неко ко се боље сјећа допунити недостајућа имена.

На слици су: Живко Стјепановић, Перо Шукурма, Анто Катић, Недо Трифуновић, Недо Миличић, Рудо Главић, Бранко Грабовац, Марко Ивановић, Јован Жарић, Влајко Радовановић, Љупко Петровић, Мишо Топић,  Мато Ђогаш, Алекса Продановић, Теодор Трифуновић, Жарко Јелић, Лука Јаћимовић, Новица Грабовац, Новак Рушкић, Перо Грозданић, Нада Грабовац, Драго Бијелица, Добро Стефановић, Димитрије Трифковић, Марија Рукавина, Мара Сријемац, Вида Миланковић ? …? итд .

Ево насловне стране школске кљижице с потписим Иве Влашић наше разреднице

Сачуван читак потпис наставнице Иве Влашић, наше разреднице

Из личне архиве:  Ђачка књижица ОШ Лијешће, седми разред 1961. година, насловна страна с јасним подацима о времену и разреднику.

Позивам колеге да се јаве и да довршимо идентификацију наше генерације, а можда неко има сачуванију слику. Генерацијо, ма гдје да сте, срачан  поздрав!

Т.  Трифуновић

СЛИКА ЗА ЂАЧКО ПРЕПОЗНАВАЊЕ – ШКОЛА У ВРЕЛИМА

Школа у Врелима

ПРВИ РЕД СТОЈЕ: Влајко Игњић , Саво Ненадић, Живко Милосављевић, Илија Дујић, Перо Мандић, Стојко Вукман, Лазар Васић, ?, Боро Ракић ,?,  Никола Маренић, подворник   .ДРУГИ РЕД: Марица Миличић, Ивица Јуракић, ?, Мирјана Миљић, Мика Хорват (разредник), Радојка Душанић, ?, Петра Мишкић, Љубица Драшковић (наставница), Мара Ђекић (Трифуновић). ЧУЧЕ:   ?, Душан Божичковић, ?  ,Ивица Дуспара, Веселиновић, Дујак,  ? , Станко Пантић, Ивица Павић.

Ова фотографија снимљена је испред Школе у Врелима, Врељански дом. Ово је прва генерација ученика  осмог разреда Школе у Врелима када је стекла ранг осмогодишње школе.  На овој слици су ђаци рођени 1948, 1949.  и 1950. године. Раније су ђаци похађали школу у Винској. Народна основна школа Винска, онаква послијератна какву ју ја памтим, била је четверогодишња а затим шестогодишња. Више разреде, седми и осми, похађали смо у Лијешћу. Наравно, ишло се пјешице десетке километара из Винске, Клакара, Колиба, Бруснице, Врела, чак и Грка. И нико није постављао питање превоза, нити тражио погодности, нити какво оправдање и изузеће. А били смо редовни на настави, и по лијепом и по лошем времену. Касније је Винска некако скрпила осмогодишњи ниво. Данас смо далеко од ондашње вишћанске школе јер ШКОЛА, како и само село, полако али сигурно замире, гаси се, школа је већ сада сведена на групицу малишана. У каснијем периоду развоја основних школа дио вишћанских ђака ишао је у школу која је била смјештена у сеоском дому у Врелима. Ова фотографија свједочи о генерацији из тог времена. Надам се да ће се многи препознати, себе, колеге и учитеље. Било би лијепо кад би неком успјело да састави списак ових симпатичних ђака и њихових учитеља. Овај запис, a посебно приложена слика, немају другу сврху, но једну једину – препознавање. Идентификацију имена испод слике имамо захвалити Мари Ђекић (Трифуновић) која је препознала већину школских  колега и колегица. Јавите се да се идентификујемо! Срдачан поздрав, Теодор Трифуновић

ЂАЧКА ШКОЛСКА КЛУПА – ДРВЕНА

Школске клупе

Дрвена школска клупа и данас је метафора за школу, за учионицу, за  учење, иако модерне учионице одавно имају друкчији намјештај, модерне столице, фотеље, разна покретна сједишта и сл. Каже се и данас; ваља трљати школску клупу – мисли се, то је пут ако желиш бити учен, образован, човјек с дипломом и сл. А  школска клупа као да одсликава један укалупљени, уклупљени крути школски систем и поредак који је раније владао у школи. Има да се прилагодиш школској клупи, нема ту могућности никаквог помјерања и подешавања, био ђак мали, ма био он велики растом…Стрпај се у клупу, како знаш и умијеш, и ради што ти се заповиједа. Често смо сједили с рукама на леђима, једино нам их нису везивали као што то ради полиција. Изговор је био – правилно држање и развој кичменог стуба, али учитељици је то помагало у држању строгог (војничког!) реда, и  наводно, боље концентрације!?

Горња плоча била је под благим углом, свака клупа имала је избушене рупе за тинтарницу и удубљења за држање писаљки, гумица и пера. На врху је био ужи равни дио за прибор који би се могао откотрљати. Наравно, површине клупа биле су мета разних записа и дубореза скривеним ђачким ножићима, чакијама. Многе су преносиле у тврдо дрво „угравиране“ међугенерацијске љубавне поруке, али и непристојне ријечи, псовке, вулгарне изразе, увредљиве досјетке – све до чега је допирала ђачка машта. Одговарали смо стојећи иступањем из клупе у међуредни простор којим је шеткала учитељица. Ако знамо одговор, онда смо свом силом махали рукама и прстићима, поскакивиали у мјесту, а ако не знамо, онда се шћућури, сакриј, моли свеце да те не прозове! Пред одлазак кући неко од бољих ђака изашао би, стао поред катедре и са шаком на сљепоочници избацио гласан поздрав: „За домовину с  Титом!“, а ми бисмо постројени поред својих клупа грунули једногласно: „Напријед!“ Кући се ишло у строју, у колони под присмотром задуженог ђака. Тешко оном ко заради пријаву; тешко му и код куће, а богме и код учитељице! Наравно да је бескрајна дјечја машта с лакоћом „изигравала“ крута школска правила и отварала простор за игру, шалу и забаву! „Дјеца су народ посебан!“ ,  рече Душко Радовић

Теодор Трифуновић

ШКОЛСКА ТАБЛИЦА И ТАБЛЕТ

ШКОЛСКА ТАБЛИЦА

Увијек, кад се присјећам камене школе у Винској, њеног ентеријера, сјећам се црног пода премазаног неким уљем, и чудног мириса који је из њег испаравао, сјећам се велике учионичке рачунаљке на ногарима с црним и свијетлим дрвеним  куглама у редовима нанизином на жицу, сјећам се школске табле на ногарима у  облику великог  слова   А, сјећам  се чивилука  по зиду, старог тешког учитељевог стола и нагореле пећи. На столу је стајала дводјелна дрвена тинтарница у којој су удубљене двије рупе да би се у њима од превртања осигурале бочице с плавом и црвеном тинтом. Тинта је за учитељицу купована, на велико, у великим

Стара школска таблица, наша дневна и ноћна ђачка мора

Стара школска таблица, некад била дневна и ноћна ђачка мора

четвртастим стакленим флашама. Наравно, у тинтарници је постојало овално удубљење за учитељичина пера (тј. за дрвена штила с утакнутим челичним перима, увијек с мрљама тинте, тако да се знало за коју су боју коришћена, односно намијењена. Уз тинтарницу је стајало тзв. посушало за исписани текст. То је био овални комад дрвета с ручком на којем је испод постављен папир који има особину брзог упијања течности. Тако се свјежи текст штитио од нехотичног мрљања.  Поред тинтарнице стајао је свежањ љескових прутева, онда сасвим легално, и моћно, педагошко средство мотивације и сваковрсног довођења у  ред. Тада још није било подјеле на мушка. женска и дјечја права! Знао се ред, савршено је  функционисало учитељско право – које је у међувремену укинуто!

Умјесто свесака једно вријеме имали смо тзв. школске таблице. То је један дрвени оквир, отприлике  30×20  цм у коме је углављена црна танка камена плоча, с  једне стране исцртана линијама, за упис слова и реченица, с друге стране сва је у квадратићима за упис цифара, бројева. Родитељи су нам куповали специјалне мекане писаљке, оне су остављале бијели траг по каменој плочи.  Биле су јако ломљиве, а ми сељачка дјеца с грубом тешком руком брзо смо их арчили и вазда били у мањку, због чега смо и те како сурово кажњавани. С лијеве стране школске таблице дрвени оквир је пробушен а кроз рупицу канапом је привезан комадић спужве (сунђер)  да се може брисати погрешно написано, или  да се површина припреми за нови садржај.  Спужва је ефикасна ако је полувлажна и претходно опрана, да не оставља мрље, односно да вишак упијене воде не би сапрао написано. Све те услове ваљало је испунити, а то малом сељачком ђачету није било лако све одржати у складу и реду.
Додатни проблем био је ношење таблица у торбама. Ако би се потукли, а тога увијек буде, често је страдавала ломљива камена плоча, остао би само дрвени рам. Велику муку задавало нам је – како сачувати написане домаће задатке, јер у додиру с платненим торбама обично би се, и то врло лако, брисали. Замислите ђаке који су километрима пјешице путовали до школе, и по киши снијегу,  с промочивим ручно тканим шареним торбама. Тешко је било објаснити учитељима да  смо имали задатке,  али ето  нису се сачували. Учитељица је увијек била у сумњи да је торба само исприка за нерад. А било је и тога. Пресуда је зависила од учитељичиног расположења. Колико су пута проливене сузе по плочици обрисале наше дјечје радости.

Таблет НЕКАД И САДА

              Стара таблица и модерни таблет – тако слично, а толико различито                                                                                                                                                                                                                   

Толико бих данас волио својим унуцима показати моју ђачку таблицу, то    поприште мојих сукоба с учитељицом, школом, млађом браћом, родитељима.  Као за инат, та моја школска таблица, обликом фрапантно личи на ТАБЛЕТ, модерни   покретни  компјутер који они држе у  рукама  и замахом  прстића позивају жељене слике, текстове, филмове, музику, игрице.  Да ми је то онда неко прорекао,  рекао бих да  с њим има посла нечастиви, или да  је сасвим  луд.  А ето, за само пола вијека, десила се чуда!   Школска таблица прометнула се  у  модерни таблет, само   што умјесто спужве треба притиснути  Erase ili Delete!  O чудних ли времана и обичаја!

O tempora o mores!

ГОВОР МАТУРАНТИМА, 2011.

Прва генерација бродских гимназијалаца Дубоковац, излет

Прва генерација бродских гимназијалаца, Дубоковац, излет, 2011.

СРЕДЊА ШКОЛА „НИКOЛА  ТЕСЛА“, БРОД

Професор Теодор  Трифуновић 

Г  О  В  О  Р

Стицајем околности држао сам краће или дуже говоре: мој неславни реторички биланс је овакав: или ја нисам знао шта треба рећи, или они нису разумјели шта сам рекао! (У свијету је изгледа само трајан, вјечит и неуништив фатални људски неспоразум?) А сада званично!

Драги наши већ бивши ученици, поштоване колеге, драги гости!

ДРАГИ   МАТУРАНТИ!

Припала ми је част и задовољство да вас поздравим  у име нас ваших разредника с којима сте дијелили сву тежину школовања и одрастања ове генерације матураната, проживјели разне доживљаје и тренутке који ће се, бар за једног људског вијека, памтити и спомињати…

Обично кажу како су професори, данас  у  не тако цијењеном и нипошто лаком занимању, ти који у много чему утичу на ваш живот, мијењају вас, помажу вам да се изградите као цјеловита личност. Да ли смо и у којој мјери утицали на ваш живот, просудит ћете у годинама које су пред вама. Ја засигурно могу потврдити да сте и ви утицали на нас, на мене лично, вазда мијењали моје ставове и стереотипе о учењу и васпитању, подстицали ме да се преиспитујем, истражујем и престројавам као човјек, као ваш  професор  и посебно као  разредник.
Ученици памте драге професоре, професори памте само особите ученике, а школа памти генерацију,  јер свака остави неки свој аутентичан импулс и сензибилитет… Од сјећања и памћења већег поштовања нема, ни јаче туге од заборава и несјећања… Нећемо данас спомињати ситне школске белаје – далеко им лијепа кућа. Гријеше само они који раде. Erarum  humanum  est!

Данас завршавате једну етапу у животу, можда најбезбрижнију, касније долазе већи проблеми, искушења и бриге. Желим вам пуно успјеха, будите и даље паметни, вриједни, опрезни, и нарочито, стрпљиви и упорни.
Надам се да ћете нас каткад посјетити и да ћемо поразговарати о вашим успјесима на  факултетима, у  фирмама, у институцијама, у обичном животу, бар ћемо вам пружати моралну подршку, разумјети ваше дилеме, надам се, бити вам и даље колико-толико упоришна тачка и поуздан пријатељ.
Много тога што бих вам још рекао заправо сте сами записали у изабраним матурским темама из српског језика и књижевности. Из ваших радова прочитали смо занимљива свједочења о вашим стрепњама, о сусретању са сопственом сјенком, о буђењу и тражењу себе у складној улози одраслих људи. Психолози веле индивидуација – један замршен и болан процес диференцирања потенцијалних способности и напипавања својих друштвених идеала.
Ви сте себе сами осликали као једно немирно, аритмично клатно које одзвања ударима између ваших хтијења и могућности; жеље за успјехом и страха од пораза; између немилосрдне реалности и носталгије за прошлим добом заштићености и безбрижности; између љубави и стрепње; пролазности свега и жеље за трајањем; наде и безнађа … у оној вјечној хамлетовској дилеми: како бити или не бити

Дозволите, издвојићу мрвице ваших оригиналних мисли и крхоотине ваших емоција
(имена нећу помињати, знаће они чији су)
• Ево још који минут, иза ових врата, свако од нас одлази на своју страну у потрази за личном срећом…
• Чудни су путеви Божји…
• Дијелили смо моге тајне, смијали се и плакали заједно…
• Дошао је тренутак да кажемо једни другма ЗДРАВО и кренемо одабраним путевима.
• Бајке не постоје – живот није бајка, али ми смо они на којима свијет остаје
• Живот је велика драмска представа – а ми глумци у својим улогама
• Осјећам се као пион на шаховској табли који чека нови непредвидив потез
• Прави човјек свакој пакости одговара смехом, ударац залечи пољупцем и лепом речју, смртну клетву животним благословом… (Додајем Ја: Бог те благословио!)
• Што те не убије то те ојача…
• Како живети у свету који не чита романе и не пише пјесме… итд…итд. et cetera… et cetera…

Разумјели сте да је књижевност – поезија, умјетност, антена живота, може и без ње, али ви знате каква је слика  без  антене!

Ето, лијепо сте разумјели да живот проћи није пољем проћи! Живот је заиста тежак и у најбољем издању! Весели нас ваша одлучност да постанете људи спремни да прихвате све животне изазове и да својим понашањем и радом допринесете свом личном развоју, а тиме и друштва у цјелини.
Не предбацујте себи ако не знате што бисте учинили са својим животом. Ни највећи у вашим годинама нису знали што би са својим животима. Неки то не знају ни у 40-тим, неки можда никад! Изгледа проблем је свих нас што касно схватимо да трчимо на погрешној животној стази!
Нико за живот нема крајњих савјета, формула нити готових рецептура. Ово што ћу вам рећи схватите као обичну пријатељску – топлу људску жељу!

Не будите безобзирни према срцима других људи! Упамтите похвале! Заборавите увреде! Сачувајте стара љубавна писма. Не тратите вријеме на љубомору, него узвисујте своје умијеће у љубави
Трудите се да се рад боји вас, а не ви рада! Будите добри према себи! Пјевајте, плешите, играјте се! Нек ваш смијех влада свијетом, ма како тај тзв. свијет моћан био! Волите оне које треба да волите, то је филозофија живљења! Дарујте себи и роду своме потомство! Правите рај  у себи, а тек колико можете и око себе! Желим да живите тако, да никад не чујете клетве свог имена! Не заборавите и не плашите се ријечи : ЗНАМ, ХОЋУ, МОГУ, ЖЕЛИМ! Држите барут на сувом! Загазите смјело у живот – без страха – јер по оној Његошевој, „страх човјеку каља образ често…“

На овом растанку, с вама,  с  генерацијом Ano Domini 2010/2011. нећу вам рећи збогом, него довиђења !

Довиђења  – првој генерацији бродских гимназијалаца која је, бар  на одређено вријеме,  била  моја дјетелина са четири листа!

Срдачна честитка СВИМ ДИПЛОМЦИМА!

Хвала вама и вашим родитељима што сте били наши ђаци! Срећно!

Брод, 17. јун 2011.
Теодор Трифуновић

Школа

Шака  ђака – Основна школа Винска              „Посљедњи  Мохиканци једне школе“  !?

Некада бројна бучна осмогодишња школа у  Винској, која  је окупљаља буљуке дјеце из неколицине  околних села, сада је пала на групицу ђака који једва обезбјеђују њено, може се рећи, готово симболично постојање.
Ево и  ова фото илустарција из  учионице, у вези је са демографским проблемом, који је типичан, не само за Винску, него и  за низ  насеља босанског Посавља, а посебно за  бродску општину. Да ли ће ове малене чете ђака моћи обновити виталност села, хоће ли дати нови замах или ће се и даље лагано гасити и ово што је преостало?!  Велика је неизвјесност, могуће је да некад живахно и пропулзивно насеље постане анемична оаза пензионера, викендаша, путника намјерника, радозналаца и ријетких рекреативаца…  Бићемо оптимисти, вјерујмо у чуда, друго не преостаје…