ДРАГОЦЈЕНА СЛИКА

ФК Слобода  ВИНСКА

Радислав Ђујић, Лазо Пиваш, Ђорђо Боројевић, Ненад Веселиновић, Рајко Грабовац, Перо Глигић, Богдан Мишкић, Паво Станисављевић, Момчо Глигић, Ненад Даниловић, Радивоје Даниловић, Томо Џабић, Славко Џабић, Раде Радуловић, Тихомир Павловић, Мишо Глигић, Боро Шукурма, Васо Ђујић

На слици су Вишћани, мада то није сасвим тачно јер су ту многи из Клакара, а понеко богме и из другог села, али ето рачунамо тако као цјелину мјесне заједнице. Све их повезује ФК „Слобода“ Винска. Нажалост, знатан број људи са слике више није међу живима. Зато сам одлучио да ју објавим да нас подсјети на наше људе и дане који су  и те како  прохујали. А заборавља се брзо и лако! Крхко је људско сјећање, и људско знање је крхко! И људски живот такође, као гранчица на вјетру, за часак се поломи и падне. Уз вашу помоћ направићемо идентификацију. Надам се да ћемо успјети!

СТУДЕНТИ ПЕДАГОШКЕ АКАДЕМИЈЕ, 1967.

Студијска група српскохрватски језик-историја имала је завршно студијско путовање чији се итинерер  завршио у Дубровнику, односно излетима на оближњи Локрум. Наравно, уз учење, обиласаке историјских спомен-мјеста, музеја, архива, црквених објеката, ту је неизбјежно опуштање, уживање у природи – уз весеље које младост прати. Протутњали смо правац Славонски Брод, Сарајево, Мостар, Сплит, Дубровник… Било је и вожње бродом по приморју, шетњи по градовима, вожње бродицама а стигло се и на  испробавање далматинских вина.

Студенти са проф. др Анђелком Барбићем ипроф. Олгом Милетић

Студенти са проф. др Анђелком Барбићем и проф. Олгом Милетић

Теодор Трифуновић

ШПОРЕТ – КАО МОГУЋА ПРИЧА О ОДРАСТАЊУ

ШПОРЕТ – ДОБРИ СТАРИ

Старински зидани шпорет

Старински зидани  шпорет

Генерације приближне мојој (50-60 тих година 20. вијека) одрастале су, храниле се и гријале уз добре старинске шпорете. Зидани шпорети у нашим селима замијенили су старинска огњишта и вериге без димњака. Ево на слици један окречени зидани шпорет (истина овдје у етно-аранжману).  Испод је простор за дрва (локално  БУЏА).  Рерна је обзидана па се тај повишени дио зове бањак, врло погодан за сушење веша, али и за гријање леђа, руку, нога.  Мачак је обожавао сједити на њему, ако није било забране. На загријаном бањку се преко ноћи сушила ситно цијепана дрвца и трешчице за потпалу, ако је шпорет гашен ноћу. На гусаној плати-ни поваздан се гријала тешка гусана пегла,  ту је и „дежурна“ емајлирана шерпа или лонац с топлом водом (ондашњи бојлер!) – посуђе ако није плаве, обично је црвене боје.

Стари лимени "фијакер"

Стари  лимени „фијакер“

Зидани  шпорети постепено  су били замијењени простим металним  – типа „фијакер“. Такво име им је, вјероватно, зато што личе на фијакер, тј. кочију. Мода и дух времена чинили су, као и увијек,  своје, али функционалност зиданог шпорета није ни изблиза достигнута, поготово равномјерно одржавање топлоте зими.    Сљедећа развојна етапа били су престижни  тиш-шпорети (јер личе на сто) – ту је у првом реду  познати бијели  емајлирани „смедеревац“ , али било је и модела других   ЈУ-произвођача. Сјајне  никловане, рјеђе месингане дршке биле су уједно и украс, месинг само код скупљих модела.

SMEDEREVAC-9

Познати  тиш-шпорет  „смедеревац“

Поменуте генерације с  почетка овог записа доживјеле  ссупермодерне електричне шпорете, са сатом, програматорима времена, температуре, самоокретним  ражњевима, аутоматима за паљење бутана, звучним сигналима и другум чудесима моћне технике и технологије!

Савремени шпорет

Савремени шпорет

Све ово у времену од неких 60- година! (А отворена жива ватра на кућном огњишту, изнад  вериге, с отвором  на крову – тзв. баџа умјесто димњака трајали су хиљадама година!?) Питам се шта ће још видјети наши унуци и праунуци!?

Школа Лијешће, 1962.

Школа Лијешће, завршни осми разред, 1963.

Школа Лијешће, завршни осми разред, 1962.   –  оловком писан датум на слици је погрешан, ипак је 1962. година 

Ево још једне старе похабане фотографије из 1962. године, дакле од прије 53 године. То је моја генерација (рођени 1947.  ген. Теодора Т.) у тренутку завршетка основне школе (осми разред). На слици су тадашњи директор Ранко РАСПОПОВИЋ, поријеклом Црногорац, познат по великом  зеленом, врло бучном мотоциклу којему смо се сви дивили. На слици је  и учитељица Ива ВЛАШИЋ, наш разредни старјешина у седмом и осмом разреду.  Од наставника недостају Хајрудин Слијепчевић, Марија Тандара  и  други.

Нажалост, према мом тренутном сазнању десеторо од нас није више међу живима, мада их је вјероватно и више јер за већину немам никаквих сазнања. Слика је документ једног веома сиромашног (Ћопић би казао босоногог) дјетињства! За оне који воле фудбал на слици је Љупко Петровић ( први ред, седми дјечак који чучи с десна на лијево, у свијетлој је јакници до дјечака који се с двије руке опире о земљу). Хвалио се да ће играти у Црвеној звезди и тај му се сан остварио. Био је љутац – није подносио поразе, често се расправљао око признавања гола, а знао је и заплакати. Познат је и по спортском бициклићу којим је долазио у школу – што је за нас  тада било недостижно и незамисливо! Надам се да ће неко ко се боље сјећа допунити недостајућа имена.

На слици су: Живко Стјепановић, Перо Шукурма, Анто Катић, Недо Трифуновић, Недо Миличић, Рудо Главић, Бранко Грабовац, Марко Ивановић, Јован Жарић, Влајко Радовановић, Љупко Петровић, Мишо Топић,  Мато Ђогаш, Алекса Продановић, Теодор Трифуновић, Жарко Јелић, Лука Јаћимовић, Новица Грабовац, Новак Рушкић, Перо Грозданић, Нада Грабовац, Драго Бијелица, Добро Стефановић, Димитрије Трифковић, Марија Рукавина, Мара Сријемац, Вида Миланковић ? …? итд .

Ево насловне стране школске кљижице с потписим Иве Влашић наше разреднице

Сачуван читак потпис наставнице Иве Влашић, наше разреднице

Из личне архиве:  Ђачка књижица ОШ Лијешће, седми разред 1961. година, насловна страна с јасним подацима о времену и разреднику.

Позивам колеге да се јаве и да довршимо идентификацију наше генерације, а можда неко има сачуванију слику. Генерацијо, ма гдје да сте, срачан  поздрав!

Т.  Трифуновић

СЛИКА ЗА ЂАЧКО ПРЕПОЗНАВАЊЕ – ШКОЛА У ВРЕЛИМА

Школа у Врелима

ПРВИ РЕД СТОЈЕ: Влајко Игњић , Саво Ненадић, Живко Милосављевић, Илија Дујић, Перо Мандић, Стојко Вукман, Лазар Васић, ?, Боро Ракић ,?,  Никола Маренић, подворник   .ДРУГИ РЕД: Марица Миличић, Ивица Јуракић, ?, Мирјана Миљић, Мика Хорват (разредник), Радојка Душанић, ?, Петра Мишкић, Љубица Драшковић (наставница), Мара Ђекић (Трифуновић). ЧУЧЕ:   ?, Душан Божичковић, ?  ,Ивица Дуспара, Веселиновић, Дујак,  ? , Станко Пантић, Ивица Павић.

Ова фотографија снимљена је испред Школе у Врелима, Врељански дом. Ово је прва генерација ученика  осмог разреда Школе у Врелима када је стекла ранг осмогодишње школе.  На овој слици су ђаци рођени 1948, 1949.  и 1950. године. Раније су ђаци похађали школу у Винској. Народна основна школа Винска, онаква послијератна какву ју ја памтим, била је четверогодишња а затим шестогодишња. Више разреде, седми и осми, похађали смо у Лијешћу. Наравно, ишло се пјешице десетке километара из Винске, Клакара, Колиба, Бруснице, Врела, чак и Грка. И нико није постављао питање превоза, нити тражио погодности, нити какво оправдање и изузеће. А били смо редовни на настави, и по лијепом и по лошем времену. Касније је Винска некако скрпила осмогодишњи ниво. Данас смо далеко од ондашње вишћанске школе јер ШКОЛА, како и само село, полако али сигурно замире, гаси се, школа је већ сада сведена на групицу малишана. У каснијем периоду развоја основних школа дио вишћанских ђака ишао је у школу која је била смјештена у сеоском дому у Врелима. Ова фотографија свједочи о генерацији из тог времена. Надам се да ће се многи препознати, себе, колеге и учитеље. Било би лијепо кад би неком успјело да састави списак ових симпатичних ђака и њихових учитеља. Овај запис, a посебно приложена слика, немају другу сврху, но једну једину – препознавање. Идентификацију имена испод слике имамо захвалити Мари Ђекић (Трифуновић) која је препознала већину школских  колега и колегица. Јавите се да се идентификујемо! Срдачан поздрав, Теодор Трифуновић

ЖИВЈЕЛИ СМО СРЕЋНО НАТЕНАНЕ

Један сусрет у аранжману чиче Васе

Винска: Један сусрет у аранжману чиче Васе, љето 1968. ч. Васо, ч. Срето, Стана П,  т. Недо, ујак Павица,  т. Станко, с. Ружа, т. Славко, т. Жарко, д. Рајко, д. Вељко, м. Јованка, т. Стана, т. Милка, Теодор, к. Милева, б. Стана, т. Савка 

ЖИВЈЕЛИ СМО СРЕЋНО НАТЕНАНЕ

Сјећам се вишћанског дјетињства, људи из комшилука били су нам као проширени дио породице. Тада се још живјело полако, мирно, без нервозе и јурњаве,  натенане. (тур. натенане – полако, мирно, без узбуђивања, без узнемиравања; до појединости, потанко, натанко, лагано  и  детаљно причати).
Људи су се поштовали, уважавали, подносили једни друге,  и у добру и у невољама, могло би се из данашњег угла рећи пазили се, вољели се. Ваљда им је у томе била компензација за све оно што нису имали, што ми имамо данас, кад тобож имамо СВЕ, заправо немамо НИШТА, немамо оно највредније – изгубили смо вријеме које можемо потрошити и подијелити с другима. Ето, срачунајмо  на каквом смо сада добитку с том нашом модерношћу и бјесомучном бесциљном јурњавом – какве погубне промјене по један миран, стишан, здрав, природан начин живота. Живимо и радимо како моји земљаци знају рећи – на срклет, срљамо, лутамо улудо, бесциљно тумарамо. ( тур. срклет–  нешто на брзину, хитно, ријеч такође означава и неку невољу, нервозу, тегобу).  А све се изгубило у релативно кратком времену, за мало више од половине просјечног људског вијека.
Куда нас то води црни талас дигиталног времена, виртуеле стварности, медијски посредоване истине, силиконске љепоте и глобалне, аморфне накарадне туђинске културе.

Гдје смо, какви смо, ко смо, чији смо, ми данас – БРЕ!

Не на срклет, него натенане!

Теодор Трифуновић

Запис из    „Винске које нема“

ЂАЧКА ШКОЛСКА КЛУПА – ДРВЕНА

Школске клупе

Дрвена школска клупа и данас је метафора за школу, за учионицу, за  учење, иако модерне учионице одавно имају друкчији намјештај, модерне столице, фотеље, разна покретна сједишта и сл. Каже се и данас; ваља трљати школску клупу – мисли се, то је пут ако желиш бити учен, образован, човјек с дипломом и сл. А  школска клупа као да одсликава један укалупљени, уклупљени крути школски систем и поредак који је раније владао у школи. Има да се прилагодиш школској клупи, нема ту могућности никаквог помјерања и подешавања, био ђак мали, ма био он велики растом…Стрпај се у клупу, како знаш и умијеш, и ради што ти се заповиједа. Често смо сједили с рукама на леђима, једино нам их нису везивали као што то ради полиција. Изговор је био – правилно држање и развој кичменог стуба, али учитељици је то помагало у држању строгог (војничког!) реда, и  наводно, боље концентрације!?

Горња плоча била је под благим углом, свака клупа имала је избушене рупе за тинтарницу и удубљења за држање писаљки, гумица и пера. На врху је био ужи равни дио за прибор који би се могао откотрљати. Наравно, површине клупа биле су мета разних записа и дубореза скривеним ђачким ножићима, чакијама. Многе су преносиле у тврдо дрво „угравиране“ међугенерацијске љубавне поруке, али и непристојне ријечи, псовке, вулгарне изразе, увредљиве досјетке – све до чега је допирала ђачка машта. Одговарали смо стојећи иступањем из клупе у међуредни простор којим је шеткала учитељица. Ако знамо одговор, онда смо свом силом махали рукама и прстићима, поскакивиали у мјесту, а ако не знамо, онда се шћућури, сакриј, моли свеце да те не прозове! Пред одлазак кући неко од бољих ђака изашао би, стао поред катедре и са шаком на сљепоочници избацио гласан поздрав: „За домовину с  Титом!“, а ми бисмо постројени поред својих клупа грунули једногласно: „Напријед!“ Кући се ишло у строју, у колони под присмотром задуженог ђака. Тешко оном ко заради пријаву; тешко му и код куће, а богме и код учитељице! Наравно да је бескрајна дјечја машта с лакоћом „изигравала“ крута школска правила и отварала простор за игру, шалу и забаву! „Дјеца су народ посебан!“ ,  рече Душко Радовић

Теодор Трифуновић