Месечне архиве: јун 2012

Момачка тканица

Очева момачка тканица

Очева момачка тканица из 1932. године

ВИНСКА, Прегледање и дивљење, проф. др Јован Савић и др Никола Томић

ВИНСКА, тканица, прегледање и дивљење, проф. др Јован Савић  и  др  Никола Томић

Једини  сачувани дио мушке народне ношње мога оца јесте ова очева момачка тканица – ручно рађена негдје  око 1932. године. Чудна је њена историја. Сачувана је случајно  јер ју је моја мајка даровала  професору Филозофског факултета у Бањој Луци (психолог др Јован Савић). Као Вишћанин пожелио је да ју има за украс у свом стану.   Онда  је 1992. плануо рат, Винска је попаљена и све је уништено. Сачувала се у Бањој Луци само ова тканица. Видјевши шта се десило, племенити проф. Савић једног дана донио ми је ову тканицу и рекао: „Ово, ипак,  припада вама!“ Био сам врло радостан и вјечно сам му и бескрајно захвалан за тај чин.   Име тканица потиче од технике израде – техника вишебојног ткања.  Украшена је сребрним кружићима, а на посребреним  нитима  налазе се  тзв. ројте  – у два нивоа сложени жарко црвени звончићи. Био је то изузетан украс око момачког струка или паса –  све се пресијавало и бљештало, појачавајући тако, психолошки, утисак мушке снаге  и љепоте. Анонимне народне ткаље и везиље  имале су изузетан смисао за боје, све је складно, нема кича нити претјераности. Погледајте на слици!

Сад ми се намеће једна мисао  – да је даровање заиста богоугодно дјело, мајка је тканицу несебично даровала пријатељу, и то што је даровано је сачувано. Случајност или Божја воља, судите сами!

Теодор Трифуновић

Advertisements

Дједова стара кућа

Нијеми свједок једног  времена

Нијеми свједок једног стила живота

Ово је стара, сада сасвим науштена, кућа мога дједа Вељка Видића , на крају села. Зидови су јој набијени земљом између дрвених моткица, позната је и као љепара и набијача. Строп је дрвени, тако да је  била погодна за држање  разних житарица на тавану – за сушење меса и сл. Ријетко се гдје месо добро сушило као на овим старим таванима. Имала је са стране супротне од главног улаза тзв. ајат,  додатак који је био остава и радни простор моје баке. Пошто је био  нижи од куће на крову ајата сушила је моја бака резано воће и сир који је претходно прошао кроз тавански дим.

Овакве су биле многе вишћанске куће. Мало их је зиданих циглама. Ипак,  временом  их је потиснуо нови начин градње, цигла, бетон , жељезо…

Светац 2. дио

            Стари кијер-кућар: сада као успомена

Сем перфидне дјевојачко-момачке дипломатије, чудних младалачких смицалица, вјештих глумачких рола и надметања, окупљени народ код богомоље разговара, информише се, распитује се, прича и слуша. Нема већег „тржишта“ тако шароликих насушно животних информација него што су свечарски народни сабори и сеоска зборовања. Чује се ту и шта је ко продао, и пошто, и шта ко има за продају, како је стање цијена на дервенској или бродској пијаци, како иду коњи, прасад, дебели крмци, пошто је каква ‘рана, сточна или за људе, какви су усјеви, хоће ли донијети воће, да ли ће бити леда, суше, кише и ракије.
Светац на селу велико је народно огледало. Народ се гледа, мјерка испод ока, људи, жене и дјеца се међусобно упоређују, свако свакоме, и сви скупа себи, једно су велико огледало. Свако у том огледалу без стакла одмјери своју слику и прилику. Ту се узима мјера за љепоту, снагу, за памет и лудост, за довитљивост, ту се одмјерава и показује моћ, утицај, престиж. Што се на овим скуповима коначно одваже, преломи, процијени и закључи то безрезервно важи до сљедећих сусрета и новог народног огледала.
Живот у селу, све на ситну мјеру, у оскудици и сиромаштву, у муци и терету, уз прст што вели народ, у неизвјесности и стрепњи, уоквирује овим људима и дух и душу. Природно је да се ти окови теже разбити. Оно мало материјалног иметка што је залутало у дубоко сиромаштво ових људи, добија у њиховим очима повећане димензије и вриједности. Озбиљни и искусни људи, оштра ока нереално као дјеца процјењују своје ствари и падају у једну смијешну хвалисавост. На свињокољама сам често слушао како се људи хвалишу са својим утовљеницима, а потцјењују туђе. Мој кум Станоје, кога сво вољели као најрођенијег, једом таквом приликом вели моме тати: “ Куме, овога бих (мисли крмка) мог’о јахати до Камена (3 километра) – ништа му не би било“! То треба да значи да су свиње лоше утовљене, зато су врло покретне, и још важније, његове су боље. Није ту било никакве злобе, него ето једна духовна потреба да се и у свом опустошеном животу нађе мало утјехе, и узвиси понос.
Гледам једног младића како се блажено слика с празном кожном футролом фотоапарата (као бива посједује он фотоапарат, тада незамисливо ексклузивну имовину!). Сличи ми с том кожном кутијом тако јадно – подсјећа на онај фотоапарат који је, ето, изашао из сопствене коже да би о самом себи ухватио лажну слику. Који трен касније два добра пријатеља сликају се за успомену – са само за сликање специјално посуђеним бициклом – који је, наравно, истурен у првом плану, важно им је евидентирати моћно посједовање бицикла, а сопствени лик у времену, као ријетка и важна успомена забиљежена из младости, мање је значајан, неважно им је, у другом је плану.
Моја мама није баш вољела вишедневне свеце, велике годове, како је она говорила. Осјећала је од њих неко неописиво психичко оптерећење, анксиозност, стрепњу и једва је чекала да се врати једноличним уходаним данима рада и свакодневног животног ритма. Запамтио сам да се осјећала мало збуњено, уплашено и забринуто. Такви су за њу били ти велики тешки силни свеци. И ја сам као дијете са страхопоштовањем листао татин мали црквени календарић, застајао код свих црвених и заграђених имена, смјештао их у колорит појединих годишњих доба којима су припадали, и у машти снимао читаве филмове из тих својих мистичних и магловитих доживљаја.
Као и већина Вишћанки и моја покојна мама, исто као и моја бака Сока, имала је савршену оријентацију у времену путем светаца. Њена рачуница времена била је веома поуздана, јер се једноставно ослањала на значајне свеце који су за све људе, нарочито за неписмене, били прави временски свјетионици – јасна хронолошка одредишта. Све се у животу тих људи, важно и значајно за памћење, дакле, дешевало: о Миољу, уочи Духова, који дан по Преображењу, на лице Благовијести, између Мале и Велике Госпе итд.

У селу је била уобичајена подјела светаца по њиховим моћима и смјеру њиховога чудотворног дјеловања. Често сам од старијег свијета чуо овакве класификације одређених светаца: ватрени, вјетрени, водени, дјечји, марвени и сл. Огњена Марина и Свети Илија Громовник били су нпр. изразити ватрени свеци, кажњавали су ватром, огњем, тј. пламеном невјерне и оне који су њихову светачку моћ омаловажили непримјереним радом и понашањем, или ју грубо и осионо вербално повриједили. Зависно о карактеру свеца, нису се смјеле чинити одређене радње, избјегавало се радити сасвим одређене врсте послова ( нпр. уз неке свеце није ваљало у руке узимати игле, конце и плетиво, уз марвене свеце није се користила стока као радна снага) , а село је по предању увијек знало ваља ли се што ли не ваља чинити.
Било је уобичајено да се комшија или познаник опомене ако би заборавио устаљене обичаје, или једноставно ако погрешку чини из незнања, што се обично дешавало млађим људима. Људи су са углавном са захвалношћу прихватали овакве пригворе јер није било лако примити на себе проклетство села уколико би се десила нека елементарна непогода – јер је она као дио свеопште природе у рукама Божјим. Сва сеоска мука, наде, очекивања и стрепње – све је под отвореним небом. А Небо је станиште божанског свијета – свих светости. Суштина народне мудрости може се сажети овако: по сваку цијену избјећи тешка искушења, а уживати само милост Неба.
Вишћани су имали обичај да након неких озбиљнијих породичних или личних искушења, или драматичних догађаја на одређени свети дан, преузму тог свеца као свог заштитника и отпочну му редовно указивати поштовање. Слављење новога свеца заштитника звали су послуживање. Домаћин и домаћица куће на тај дан скромно обиљеже изабраног свеца који им се сам објавио, ако је прилика оду у цркву, или у кући запале свијећу, обично позову у госте комшију или неког од родбине. С обзиром да се такав светац редовно обиљежи љепшим ручком, а то је у оном времену значило да је жртвована најбоља кокошка или пијетао, у народу се такви празници сликовито називају кокошији празници, а и понеки сеоски свеци или тзв. зборови имали су исти епитет по истом основу.

Теодор Трифуновић

Једна слика – пола села!

Винска: Свадба Јованке и Млађе Џабић

Непознати фотограф из једних вишћанских сватова – негдје  из 1951. године (непровјерено?) захватио је један детаљ  који нам документује  не смо један свечан догађај, него је сачувао ликове мноштва вишћанских житеља, којих готово  више и нема на овом свијету. За мене лично слика је успомена на моје родитеље, који су срећом у првом плану. То  је  једна од ријетких  фотографија гдје сам сликан у том узрасту од око 5 година.  То  је онај млади „господинчић“ који сједи на столици, а његов брат Милан стоји на истој иза леђа му.

Задивљује ме како је незнани фотограф, који тада сигурно није имао неку квалитетну технику, направио сјајан снимак – технички веома добар а мотивски  професионално режиран. Толико људи може се препознати на тој старој слици  који су у сватове долазили углавном онакви какве смо сретали свакодневно у селу. С те стране, ова стара слика има димензију аутентичног  и оригиналног. Све оне који могу помоћи у идентификацији људи на слици молим да се јаве. Њима ћу бити бескрајно захвалан.

Т.Т.

Светац 1. дио

СВЕТАЦ  У  ВИНСКОЈ

                           Винска: Јован и Никола                             Тканица- стара  преко 80 година

 

I дио

 Ријеч светац (старински израз год) у мојем дјетињству и раној младости мојој имала је неку посебну боју, један сјај кога никад нећу заборавити  – посебно кад су у питању велики годови – тако су свеце називали наши стари Вишћани. Долазећи светац знак је да се мало пажљивије почисти двориште, да се не срамотимо,  сутра ће бити мало више одмора, радиће се, Бога се молећ’, само нужни послови око марве. А часови одмора били су тако ријетки да су сами по себи већ права свечаност и незамислив луксуз! Биће љепши ручак, и на вријеме! Ваздух некако друкчије трепери, одише неком свечаношћу која се не види, али заноси и  испуњава душу. Узбуђени смо, у стрепњи и бојазни да олако не потрошимо свог доброг Свеца. Има пуно дана, али не и светаца. Свако мора на сопствену одговорност смислити свој најбољи програм у тај сјајни дан. Али, ако баш и понестане маште, распитаћемо се за идеје, мада дјеца није баш на част такво преписивање.

Чељад пази да се не наљуте једни на друге, не ваља то чинити у тих пар ријетко слободних и радосних часова. Ми, радујемо се сваком  госту, па и онима из најближег комшилука. Привлачи нас и најобичније препричавање сеоских догађаја, јер се унеколико осјећамо познаваоцима тематике, па чак и саучесницима. С неких брежуљака зачују се соло или двогласне пјеваније и звуци шаргије. Радним даном није пристојно свирати, село то коментарише као љенчарење и дангубу,  веле радини људи, види:  краде Богу дане.

Врхунац је ипак окупљање у центру села, код цркве. То су били наши чувени  зборови. Народно окупљање око богомоље била је својеврсна институција народне културе,  неко опште локално позориште на отвореном гдје су сви истовремено и глумци и публика. Свако игра своју ненаписану ролу, представља се како  мисли да је најбоље. Дјевојке упорно покушавају да прикрију живо интересовање за момке, чине се невјеште и необавијештене, а уистину међу њима бруји читава понорница малих лукавштина, ексклузивних  свјежих знања, великих и опасних тајни које, и кад   се причају,  дају се само у неповезаним фрагментима, увијек уз ограде  да извор није сигуран и да је можда све  сасвим друкчије, или измишљено.

Момци су вјешти ловци на стријеле брзих дјевојачких погледа. Вјештина је у брзом дешифровању посланих порука и избору правог тренутка за одговор. Преурањена реакција може штетити јер се  обично тумачи да је настријељени лака роба и да се наивно пеца. Сувише тврдаглаво и јако затезање није паметно јер може бити прочитано као надуваност, умишљеност, крутост – да не говоримо о томе да шансу можемо олако тутнути у туђе руке. Ко добро не познаје ондашњу чудну ћуд дјевојачку, неће лако откључати њихове капије. Широка је лепеза мојих запажања о дјевојачким наравима које бих најтачније назвао женски парадокси. Дјевојке се боје  осионих  и  неумјерених мушкараца, вербално их критикују, али им се лако предају. Морал и васпитање спутава их да слушају ласцивне ријечи  и голицаве приче, али заправо у потаји их силно желе. Свака јача учтивост, попуштање, изрази поштовања и њежности, нажалост, протумаче се обично  као момачка слабост, недостатак интереса, као момачка бојажљивост те се олако заради етикета њоње, шоње, туњавка, млакоње, мамине мазе и сл.

И тако то надигравање обично има  епилог  у томе што је неки цуретак стекао статус нечије „дјевојке“, тј. цура има  момка. Сјећам се да су сеоски лафови радо својим „дјевојкама“ очитавали читав систем ограничавајућих норми. Све је почињало слично оној првој Божјој заповијести: „Ја сам … „бог“ твој  и немој имати других … сем мене!“  У том стилу су изрицане разне фрајерске забране  од оних  у вези ограниченог њеног кретања, наравно, односи се на  његову дјевојку, до начина „пристојног“ облачења, шминкања, уопште понашања „ дјевојке“ која је  чином пристанка на „забаљање“  одмах губила  неке слободе. Наравно, мало, готово ништа од тога није вриједило за супротну страну! Тиме су „типови“ хранили своју сујету, потврђивали „на бланко“   ничим зарађени ауторитет – и код „дјевојака“, и код  могућих мушких супарника и конкурената. Чини ми се да су многе дјевојке, тада веома ријетке момке  који су имали један фер и демократски однос, природан осјећај за   једнакост  и родну равноправност, сматрале шепртљама и слабићима – чак су  сасвим наопако закључивале  да је у питању одсуство њихове љубави  и пажње.  Тим ријетким „демократама“ – међу неискреним, чак и лажљивим сеоским момчугама, а нити у опустошеном дјевојачком свијету,  није било лако. Дјевојке су рђаво  васпитаване и подучаване, мада у најбољој намјери, од конзервативних и патријахалних  својих мајки, ујни, тетака, стрина, брижних комшиница и других стручних надрисавјетника и консултаната. Често се дјевојкама савјетовало да пред момцима буду уздржане, да мало говоре, да више ћуте и да не коментаришу момачке приче и изјаве, а да се што више смјешкају и показују веселост. То су многе дјевојке буквално схватале па је било врло смијешних ситуација да се дјевојка напрасно смије и кад  се прича о врло озбиљним и  нимало смијешним темама. Тако се љубавни дијалог сводио претежно на монолог, на неколико шаблонских реченица, стога је свака суптилнија комуникација с тако усмјереним дјевојкама била  готово немогућа  и за њих саме врло збуњујућа.

Још нешто ми је на ивици памћења. Био је раширен обичај преотимања дјевојака, момци нису само уцјењивали и пријетили дјевојкама, него и њиховим момцима,  рођацима или комшијама. Различити су поводи за то: тјерање ината, некад из чисте обијести, кадшто нека освета, покаткад намјера компромитовања дјевојке или њене куће. Било је и случајева наметања  присилне женидбе  с наводно осрамоћеном и остављеном дјевојком итд.

Такве конфликтне ситуације рјешавале су се често ножевима, пумпама с бицикала, палијама, кољем  или откинутим тарабама из црквене ограде. Појединачни конфликти лако су прелазили  у планиране сукобе  међу организованим групама момака из  двају или више села. Обично се направи провокација путем тзв. „чистог кола“, након чега они који једва чекају неку освету имају прилику да наруше „чисто коло“ и зауставе  шаргију и виолину чиме понижавају било домаћине, било госте  и туча може да почне.  Сјећам се прича о тим трагичним тучама када су многи  младићи, а богме  и одрасли, губили главе беспотребно, сулудо. И сам сам био свједок како се оно мало дружења и весеља прекида инцидентом, општом  бјежанијом народа, женском вриском, јауком мајки и сестара. Никад нисам схватио зашто су се људи  исте  нације и вјере, истог социјалног статуса тако непријатељски разврставали и мрзили по некој територијалној припадности, само зато што неко није из њиховог села.

На срећу, то је далеко иза нас. Омладина је одавно,  готово у потпуности, обухваћена средњошколским образовањем, млади се упознају, сусрећу, путују, заједно  уче и раде – обрасци понашања су уједначени и сукоби такве врсте су   ишчезли.

                                                                          Теодор Трифуновић