Једини сачувани дио мушке народне ношње мога оца јесте ова очева момачка тканица – ручно рађена негдје око 1932. године. Чудна је њена историја. Сачувана је случајно јер ју је моја мајка даровала професору Филозофског факултета у Бањој Луци (психолог др Јован Савић). Као Вишћанин пожелио је да ју има за украс у свом стану. Онда је 1992. плануо рат, Винска је попаљена и све је уништено. Сачувала се у Бањој Луци само ова тканица. Видјевши шта се десило, племенити проф. Савић једног дана донио ми је ову тканицу и рекао: „Ово, ипак, припада вама!“ Био сам врло радостан и вјечно сам му и бескрајно захвалан за тај чин. Име тканица потиче од технике израде – техника вишебојног ткања. Украшена је сребрним кружићима, а на посребреним нитима налазе се тзв. ројте – у два нивоа сложени жарко црвени звончићи. Био је то изузетан украс око момачког струка или паса – све се пресијавало и бљештало, појачавајући тако, психолошки, утисак мушке снаге и љепоте. Анонимне народне ткаље и везиље имале су изузетан смисао за боје, све је складно, нема кича нити претјераности. Погледајте на слици!
Сад ми се намеће једна мисао – да је даровање заиста богоугодно дјело, мајка је тканицу несебично даровала пријатељу, и то што је даровано је сачувано. Случајност или Божја воља, судите сами!
Теодор Трифуновић