Сеоска кола

Ово је мали запис о сеоским или сељачким колима. У селу их зову дрвена кола, ваљда за разлику од кола која имају точкове с надуваним гумама (чувени платон). Примијетио сам да наши млади нараштаји, савременици и учесници кибернетичке ере, не знају готово нити једну ријеч – термин који означава одређене дијелове и детаље сељачких кола.

Чак и ја, који сам толико пута запрезао коње и скоро свакодневно се возио  у тим колима, товарио на њих дрва, вреће, сијено, снопље, циглу, камен, кладе,  резану грађу итд. , нисам сигуран у све термине  везане за ту сеоску  превозну направу.  Многи, и лијепи и ружни  доживљаји,  везују ме за та кола. Њихова је намјена универзална, од преноса терета, до сватовских похода, од обичног возикања ради забаве, сеоских утрка, разне уживанције па све до превоза  наших драгих покојника до њиховог вјечног боравишта.    Као што  то бива у нашем народном језику сваки крај има осим опште заједничке  и неку своју посебну локалну терминологију.

Почећемо од точка.  У његовом средишњем дијелу је  ваљкаста главчина  која повезује    12 -14  палаца који на главчину преносе терет с вањског дијела. Кружни дио точка чине закривљене облоге  које су, као и палчеви, израђени од тврдог дрвета (обично јасен). Облоге су  избушене и чврсто набијене на палчеве, а ови у главчину. Да би се дрвени точак заштитио од хабања и лома, он се окива дебелом (5-8 мм) жељезном траком која се зове шина  или  раф. Она је  обимом нешто мања од точка да би се потом силом набила и чврсто све повезала у једну цјелину, да  би точак добио жељену носивост.

У средишњи дио главчине набијена је једна цјеваста пиксна (дуга око 40 цм) која се зове  пушка. Преко ње се точак окреће на осовини, а све је добро подмазано специјалном врстом црне масти коју сељаци зову коломаст. Наравно, и сама главчина је појачана снажним жељезним обручима, тј. прстенима да се не би распаала, а сељаци их обично зову карике. Да точак не би склизнуо с осовине на њеном врху је специјална кратка жељезна капа звана штенцл(а)   са осигуречем кајлом – познато као чивија. Треба додати да се сви жељезни спојеви (што чини тзв. оков кола)  изводе ковачком методом заваривања – тако што се веома, веома  усијано жељезо спаја брзим ударцима чекића док се не почне хладити. То је посебна ковачка вјештина и мајсторлук своје врсте.

Два пара точкова постављени су на  предњу и задњу осовину које се налазе у јакој дрвеној конструкцији званој штел. Двије дрвене гредице које чине штел (горња и доња) повезане су посебном  врстом шелни које ковачи ручно  искивају, а зову се цупантре.  Предњи и задњи штел повезују се једним тврдим облим дрветом које је познато као сточница.  За разлику од задњег,  предњи штел је окретан захваљујући једној дрвеној гредици између  пода  и штела која се зове пошетањ. Он омогућује закретање предњих точкова а да при том не дође до лома поднице и кола уопште.

Корисни простор (аналогно каросерија)  у колима чини под (подница) од дасака, затим лотре с лијеве и десне стране, а напријед и назад постављене су шараге, с  тим да су предње знатно ниже ради лакшег уласка путника и  утовара робе. Лотре и шараге дају елеганцију сеоским колима јер је то у ствари један мајсторски плетер од дрвених  летвица и жичаних додатака. Летва која иде по дужини средишњим дијелом лотри  и тако с ветикалним летвицама чини неби облик дрвене мреже зове се  сплетница. Лотре се са стране ослањају  на  подупираче тзв. лијевче које су причвршћене директно на осовине код сва четири точка, а горе  помоћу алки на лотре. Лијевча је обично посебно бирано криво дрво, али практичније су,  а и лакше се праве, од дебљих жељезних шипки (као што се види на нашој слици). Унутрашњост кола често се облаже лаганим тањим даскама за превоз расутог терета, а и ради заштите плетера лотри и шарага од лома и оштећења (на приложенној слици истакнуто је у свијетломаслинастој боји).

Да би се омогућило управљање запрежним колима, постоји руда. То је дугачко обло дрво, нешто  дуже од запрежне животиње,  да се она у вучи може комотно кретати. Руда је уједно и „систем“ за кочење, преко ње запрега зауставља кола, а низ стрмину кочи тако што преко каиша на врату (навратњак) притишће уназад. Руда је усађена у предњи штел, у тзв. рауље. За равномјерну вучу конструисан је један додатак на рауљама  који се зове прекоруђе.  На прекоруђу с обје стране  налази се по један вагир.  За њега се везује или ланац или штрик – штранга – рјеђе је (само у свечаним изведбама)  од коже. Прекоруђе је повезано с предњом осовином преко жељезне полуге која се  зове узенгија. Она трпи вучну силу с осовине и тако штити дрвено прекоруђе од лома.  Зато се с правом назива још и потега. Узенгија (потега)  је уједно ослонац кочијашу или путнику приликом пењања – она је својеврстан праг и степеник за пењање.

У сељчким колима одвијао се буквално читав живот људи на селу. У колима се рађало, радовало, лудовало, спавало, љубило и заљубљивало, ишло на славе и светковине, на излете; у колима се превозили болесни, немоћни и стари; у њима се каткад гинуло и умирало; у вријеме непогоде, посебно туче (града) затечени на њиви бјежали су под кола, колима се ишло у ратове, на колима  се сељакало или трајно пресељавало, а понекад  с тугом одлазило у извјеглиштво, у присилне сеобе и бјежаније… Кола заслужују посебан роман.

Намјера овог скромног записа јесте да се сачува нешто од народног рјечника који изумире. Овдје се жели указати  на богату и осебујну народну техничку терминологију, јасно из нашег посавског краја.

ЕТО, НЕКИ НАРОДНИ ТЕНИЧКИ ТЕРМИНИ

ГЛАВЧИНА, ПАЛАЦ, ОБЛОГА, ШИНА или РАФ,  ПУШКА, КОЛОМАСТ , КАРИКА, ШТЕЛ,  ЦУПАНТРА, СТОЧНИЦА,  ПОДНИЦА, ШАРАГЕ, ЛОТРЕ, СПЛЕТНИЦА, ЛИЈЕВЧА, АЛКА,  РУДА, РАУЉЕ, ПОШЕТАЊ, ПРЕКОРУЂЕ, ВАГИР, ШТРАНГА, УЗЕНГИЈА или ПОТЕГА, ШТЕНЦЛА, ЧИВИЈА, ПЛАТОН  итд.

Буде ли каквих допуна и исправки радо ћемо их , и  са дужном захвалношћу, унијети. Хвала.

Теодор Трифуновић;

<</