Боје живота

Живот – некад сив, некад жут. Прошаран бојама  свих годишњих доба, свих боја небеског  сликара и зачињен нечим што је само наше. Он је све оно што нам се дешава док маштамо о лијепим стварима. Свако свој живот воли на свој начин, уређује га према својим потребама или могућностима , на начин за који он мисли да је у том случају најбољи могући.

Живот ко живот, навикао да се опире и да сам себе закомпликује у позитивном смислу или негативном смислу,  зависно од исхода. Без обзира на опирање, треба да прихватимо најбоље могуће рјешење у том тренутку.

Можемо примијетити да већина људи пушта да се ствари  дешавају саме од себе и за своје неуспјехе најчешће криве околину, друге људе или вриjеме у коме живимо. Не упуштају се у потрагу за унапређење свога стања, већ чекају да ће боје живота постати свјетлије а њихово платно изгледати љепше.

Пред вршидбу – сва се мука слегла у двориште

Једно сјећање на дане уочи вршидбе! 

Вршалица (дреш) коју је покретао тракторски мотор

У  чланку о жетви записао сам да се сељачка мука не завршава  везивањем снопова. Снопље се обично везује у најтоплијем дијелу  дана да се што више осуши, а то је за раднике тежа варијанта.  Ваљало га  је   затим прије ноћи сложити  у камаре  у облику крста, отуда назив  крстачење. То су крстаци – негдје  за исто користе термине крстине или границе. Најприје бисмо изабрали виши терен на њиви, издигнутије разоре (дио њиве између два јарка послије орања) да не би били поплављени. Сувље и зрелије снопове слагали смо на дно у облику  крста тако да су класови окренути према средини. Крстак односно  граница  завршава се  горњим снопом  постављеним  што је могуће стрмије да штити од закишњавања.  Крстаци су били већи или мањи, ми смо правили обично мање од 13 снопова (а уобичајени су и већи,  са 17,  па и до 21, 22 снопа). Обично нас по повратку кући комшије радознало питају колико смо укрстачили,  то је и прва незванична, тј.  приближна процјена о количини и квалитету  урода.

Да бисмо избјегли ризик од рушења и  јаких вјетрова, ми смо често с горњег снопа пробадали крстак  дужим, али тањим колцем, поготово у периодима нестабилног времена. Дакле, сељак стално стрепи од могућег  закишњавања које може имати тешке посљедице, па и упропастити цијели урод. За нас дјецу, по   позиву вазда чобане, била је додатна мука чувати крстаке од говеда. Крстаци су били веома привлачна мета младих јунаца, бикова и уопште стоке, идеална прилика да испробају снагу врата и рогова! Више пута „покусао“  сам чобанске  батине због  порушених крстака.

Сада је на реду возидба,  снопље се  мора пажљиво садјенути на малешна запрежна кола, (ријетки су тада били они,  „газде“, који су имали шира кола с гуменим точковима – чувени платон!) Тако сложено и натовароно снопље  звало се  воз. Даље,  било je изузетно важно  пажљиво кочијашити и лагано возити јер је слама на жеги клизава као снијег. Наравно, немогуће је све извести у јутарњим сатима,  а на жеги коњи су нервозни (поготово „ако ради мушица“) .

Није тада било добрих и сигурних ћуприја,  мостића ни равног колника, било је више јаруга, (тзв. „вагаши“) и вододерина, па су честа и извртања. Неколико пута летио сам као стријела с врха воза, треснувши на земљу с висине од бар 4 метра, а зачудо никад повријеђен. Било је ситуација да снопље поклопи кочијаша и сувозаче, па дијелом чак и коње, волове. То су тек прилике за шокове, нервирања, псовања, проклетство, па ето.

У малом дворишу претходно је ваљало наћи довољно простора да се све садјене у  тзв.  кладњу  у облику купе или пласта. Кладња је локални термин, негдје  их зову камаре, гамаре итд. И то је у појединим уским, стијешњеним   вишћанским двориштима било  тешко наћи, јер морало се рачунати на велику вршалицу, трактор, вагу, простор за одлагање сламе и пљеве при вршидби итд. Кладња се „зида“ снопљем  око  високог дрвеног  стабла пободеног у земљу – познато као  стожина. Да би се учврстила дубоко, а обично је ово у периоду суше, морали смо уским заоштреним жељезом избушити дубоку уску рупу, залити је водом и онда забити заоштрен висок дрвени облутак што јаче.

Возидба (лок. свожење < свести) траје више дана, а посебне компликације настају ако је вријеме промјенљиво и кишовито. Тешко ономе коме кладња закисне! Свједок сам те грозоморне ситуације. Тада ваља кладњу развршити, вадити све што је мокро, редати по  њиви, сушити, па поново слагати, иначе све ће да проклије! Говорим о пшеници, али ту су још зобови,  јечам,  раж, а све је помало специфично и захтијева вјештину да се припреми и очува за долазак Њеног величанства – вршалице. Сељак у тим ишчекивањима није имао миран сан, љетње олује, јаки вјетрови  пријете вазда, неконтролисана ватра, удар грома поготово, а заштита пред тим силама је била слаба или никаква.

У идућем чланку, ако Бог да,  овршити ћемо – јасно ако се очува –  ово што смо с њиве догурали и садјенули у дворишта. Ко није искусио зависност о силном високом Небу, ко није преживио његове  хирове, заиста не зна шта је права брига,  шта је сељачка мука!

Т.Т.

Жетве из доба босоногог дјетињства

О, драго оштро класје мог дјетињства

Једно сјећање на давне жетве

Највише лијепих, али и горких успомена везује ме за дане жетве пшенице, зоби, јечма, ражи. Наравно, гледано из данашњег угла то је сасвим романтично, сјетно и носталгично. Некад није било тако, било је тврдо, опоро, болно! Сијали смо много, јасно за локалне  вишћанске прилике, мада су приноси на посној и шкртој земљи били више него скромни. Жетва је тежак,  мучан посао – на  великим јулским петровданским  врућинама голим раскрвављеним рукама купити и везивати   пшеницу у снопље, у којој има разног трња, коприве и оструга, је ропски посао.  Отац (Саво) косио је ручно, косом. Био је велемајстор у томе. Један је од ријетких (био је вјешт, и столар и ковач! )  који је на коси је имао специјално монтиране лагане елегантне грабљице да би се добили равни сложени откоси. Већина је Вишћана имала на коси  тзв. пуцањ – то је у ствари један јачи еластичан прут (шиба свезана канапом дебљим дијелом за средину косишта, а тањим лучно савијено према коријену косе – код тзв. гривне). У свеопштем сиромаштву жетва није била обичан сезонски посао, била је светиња, обредни, култни чин. Све се одвијало са брижним погледом упртим у Небо  у сталном страху од кише о олујног времена.

Почињало се рано. Мајка нас  је будила око 3.00 часа да правимо ужад, док је роса, ако је уопште и буде! Тражили бисмо нижи крај њиве, мање зреле стабљике,  посебно онај дио ако је њива уз шуму. Тада бисмо  начупали струкове пшенице у руковети (или бисмо их ниско пожели, ако су били довољно високи!). Тада двије танке руковети од стране класја спојимо и заврнемо у чвор и уже је готово.  Требало је савладати ту  вјештину, а у рукама имати довољно чврстине да се уради ваљано. Касније их поливамо водом да не пуцају на врелини. Чували смо их у хладу, или у сјенци запрежних кола.  Треба ујутро припремити довољно ужади да се може радити читав дан, до сљедећег јутра. Док се припрема ужад, сунце извири  високо с неба  и почиње скупљање откоса у камарице које ће се везивати у снопове. Ко је купио класје с оштрим осјем, ишараним чичком, остругама, гадним коровом зна како пеку руке до рамена. А ваљало је издржати на несносној врућини стално погнут, па леђа „пуцају“.

За везање требало је доста снаге да се сноп  не би расуо, да се уже снажно запетља, а све голим рукама. Везање је било и неки чин признања да си већ прави момак, снажан, способан. Али та се предност скупо доказивала! Гумених еластичних рукавица није било, само голе крваве шаке јер сува слама скида кожу као брусни папир!

Отац ја косио тако да клас пада на покошени дио тј. на „ на измав“ – како су знали рећи. Неки су косили контра, према  стрњу,  да клас пада на непокошену пшеницу – да купилицама буде лакше. Предност косидбе  „на измав“, тј. обарањем класова на тло, је у томе што косац може косити  а да не  зависи о брзини купљења. То је важно ако коси само  један косац, а више је оних који купе. Косац, односно косци,  су  увијек у страху да им не дохвате пете,  јер би тако успорили ток других радова и били би на извјестан начин осрамоћени. Косци су врло цијењени учесници жетве, за десетак дана колико потраје жетва они измршаве по неколико килограма, што за хронично испијеног и уморног земљорадника значи бити на граници издржљивости, на ивици нормалне људске снаге.

Скупљање снопља у усправни положај да се класови боље осуше

Купилицама такође  није било лако, ваља уз помоћ српа, без икакве  заштите,  скупити довољно класова (руковет) за један правилан сноп  па то пажљиво положити на  прострто уже. Тај дио посла зове се руковетање. Ни премало и превише класа на ужету није добро. Превише класова онемогућује везање, премало класа,  нерационално је – упропашћивање ужета, а и дангуба. На врућини све пршти, класје гребе, боцка по рукама, снопље жари по кољенима а стрњика по голим ногама, на којима су само опанци без чарапа. Простирање ужади често  се повјерава дјеци од 7 – 10 година, а старија дјеца   већ помало  руковетају.

Сјећам се како смо ми дјеца имали чврсте табане да смо по стрњу ишли готово као по тепиху. То захваљујемо посебној техници ходања тако што  прије одупирања о тле повлачимо ногом према напријед (рјеђе назад) па се тако оштри остаци стрња савијају и спречава се убод. Иначе огрубјели  боси табани, ми још од марта босоноги,  штитили су нас као живи џонови. Мука сељачка не завршава се косидбом, купљењем и везањем у снопље, али о томе ћемо детаљније  у сљедећем прилогу.

Т.Т.

Светац 1. дио

СВЕТАЦ  У  ВИНСКОЈ

                           Винска: Јован и Никола                             Тканица- стара  преко 80 година

 

I дио

 Ријеч светац (старински израз год) у мојем дјетињству и раној младости мојој имала је неку посебну боју, један сјај кога никад нећу заборавити  – посебно кад су у питању велики годови – тако су свеце називали наши стари Вишћани. Долазећи светац знак је да се мало пажљивије почисти двориште, да се не срамотимо,  сутра ће бити мало више одмора, радиће се, Бога се молећ’, само нужни послови око марве. А часови одмора били су тако ријетки да су сами по себи већ права свечаност и незамислив луксуз! Биће љепши ручак, и на вријеме! Ваздух некако друкчије трепери, одише неком свечаношћу која се не види, али заноси и  испуњава душу. Узбуђени смо, у стрепњи и бојазни да олако не потрошимо свог доброг Свеца. Има пуно дана, али не и светаца. Свако мора на сопствену одговорност смислити свој најбољи програм у тај сјајни дан. Али, ако баш и понестане маште, распитаћемо се за идеје, мада дјеца није баш на част такво преписивање.

Чељад пази да се не наљуте једни на друге, не ваља то чинити у тих пар ријетко слободних и радосних часова. Ми, радујемо се сваком  госту, па и онима из најближег комшилука. Привлачи нас и најобичније препричавање сеоских догађаја, јер се унеколико осјећамо познаваоцима тематике, па чак и саучесницима. С неких брежуљака зачују се соло или двогласне пјеваније и звуци шаргије. Радним даном није пристојно свирати, село то коментарише као љенчарење и дангубу,  веле радини људи, види:  краде Богу дане.

Врхунац је ипак окупљање у центру села, код цркве. То су били наши чувени  зборови. Народно окупљање око богомоље била је својеврсна институција народне културе,  неко опште локално позориште на отвореном гдје су сви истовремено и глумци и публика. Свако игра своју ненаписану ролу, представља се како  мисли да је најбоље. Дјевојке упорно покушавају да прикрију живо интересовање за момке, чине се невјеште и необавијештене, а уистину међу њима бруји читава понорница малих лукавштина, ексклузивних  свјежих знања, великих и опасних тајни које, и кад   се причају,  дају се само у неповезаним фрагментима, увијек уз ограде  да извор није сигуран и да је можда све  сасвим друкчије, или измишљено.

Момци су вјешти ловци на стријеле брзих дјевојачких погледа. Вјештина је у брзом дешифровању посланих порука и избору правог тренутка за одговор. Преурањена реакција може штетити јер се  обично тумачи да је настријељени лака роба и да се наивно пеца. Сувише тврдаглаво и јако затезање није паметно јер може бити прочитано као надуваност, умишљеност, крутост – да не говоримо о томе да шансу можемо олако тутнути у туђе руке. Ко добро не познаје ондашњу чудну ћуд дјевојачку, неће лако откључати њихове капије. Широка је лепеза мојих запажања о дјевојачким наравима које бих најтачније назвао женски парадокси. Дјевојке се боје  осионих  и  неумјерених мушкараца, вербално их критикују, али им се лако предају. Морал и васпитање спутава их да слушају ласцивне ријечи  и голицаве приче, али заправо у потаји их силно желе. Свака јача учтивост, попуштање, изрази поштовања и њежности, нажалост, протумаче се обично  као момачка слабост, недостатак интереса, као момачка бојажљивост те се олако заради етикета њоње, шоње, туњавка, млакоње, мамине мазе и сл.

И тако то надигравање обично има  епилог  у томе што је неки цуретак стекао статус нечије „дјевојке“, тј. цура има  момка. Сјећам се да су сеоски лафови радо својим „дјевојкама“ очитавали читав систем ограничавајућих норми. Све је почињало слично оној првој Божјој заповијести: „Ја сам … „бог“ твој  и немој имати других … сем мене!“  У том стилу су изрицане разне фрајерске забране  од оних  у вези ограниченог њеног кретања, наравно, односи се на  његову дјевојку, до начина „пристојног“ облачења, шминкања, уопште понашања „ дјевојке“ која је  чином пристанка на „забаљање“  одмах губила  неке слободе. Наравно, мало, готово ништа од тога није вриједило за супротну страну! Тиме су „типови“ хранили своју сујету, потврђивали „на бланко“   ничим зарађени ауторитет – и код „дјевојака“, и код  могућих мушких супарника и конкурената. Чини ми се да су многе дјевојке, тада веома ријетке момке  који су имали један фер и демократски однос, природан осјећај за   једнакост  и родну равноправност, сматрале шепртљама и слабићима – чак су  сасвим наопако закључивале  да је у питању одсуство њихове љубави  и пажње.  Тим ријетким „демократама“ – међу неискреним, чак и лажљивим сеоским момчугама, а нити у опустошеном дјевојачком свијету,  није било лако. Дјевојке су рђаво  васпитаване и подучаване, мада у најбољој намјери, од конзервативних и патријахалних  својих мајки, ујни, тетака, стрина, брижних комшиница и других стручних надрисавјетника и консултаната. Често се дјевојкама савјетовало да пред момцима буду уздржане, да мало говоре, да више ћуте и да не коментаришу момачке приче и изјаве, а да се што више смјешкају и показују веселост. То су многе дјевојке буквално схватале па је било врло смијешних ситуација да се дјевојка напрасно смије и кад  се прича о врло озбиљним и  нимало смијешним темама. Тако се љубавни дијалог сводио претежно на монолог, на неколико шаблонских реченица, стога је свака суптилнија комуникација с тако усмјереним дјевојкама била  готово немогућа  и за њих саме врло збуњујућа.

Још нешто ми је на ивици памћења. Био је раширен обичај преотимања дјевојака, момци нису само уцјењивали и пријетили дјевојкама, него и њиховим момцима,  рођацима или комшијама. Различити су поводи за то: тјерање ината, некад из чисте обијести, кадшто нека освета, покаткад намјера компромитовања дјевојке или њене куће. Било је и случајева наметања  присилне женидбе  с наводно осрамоћеном и остављеном дјевојком итд.

Такве конфликтне ситуације рјешавале су се често ножевима, пумпама с бицикала, палијама, кољем  или откинутим тарабама из црквене ограде. Појединачни конфликти лако су прелазили  у планиране сукобе  међу организованим групама момака из  двају или више села. Обично се направи провокација путем тзв. „чистог кола“, након чега они који једва чекају неку освету имају прилику да наруше „чисто коло“ и зауставе  шаргију и виолину чиме понижавају било домаћине, било госте  и туча може да почне.  Сјећам се прича о тим трагичним тучама када су многи  младићи, а богме  и одрасли, губили главе беспотребно, сулудо. И сам сам био свједок како се оно мало дружења и весеља прекида инцидентом, општом  бјежанијом народа, женском вриском, јауком мајки и сестара. Никад нисам схватио зашто су се људи  исте  нације и вјере, истог социјалног статуса тако непријатељски разврставали и мрзили по некој територијалној припадности, само зато што неко није из њиховог села.

На срећу, то је далеко иза нас. Омладина је одавно,  готово у потпуности, обухваћена средњошколским образовањем, млади се упознају, сусрећу, путују, заједно  уче и раде – обрасци понашања су уједначени и сукоби такве врсте су   ишчезли.

                                                                          Теодор Трифуновић