ЖИВЈЕЛИ СМО СРЕЋНО НАТЕНАНЕ

Винска: Један сусрет у аранжману чиче Васе, љето 1968. ч. Васо, ч. Срето, Стана П,  т. Недо, ујак Павица,  т. Станко, с. Ружа, т. Славко, т. Жарко, д. Рајко, д. Вељко, м. Јованка, т. Стана, т. Милка, Теодор, к. Милева, б. Стана, т. Савка 

ЖИВЈЕЛИ СМО СРЕЋНО НАТЕНАНЕ

Сјећам се вишћанског дјетињства, људи из комшилука били су нам као проширени дио породице. Тада се још живјело полако, мирно, без нервозе и јурњаве,  натенане. (тур. натенане – полако, мирно, без узбуђивања, без узнемиравања; до појединости, потанко, натанко, лагано  и  детаљно причати).
Људи су се поштовали, уважавали, подносили једни друге,  и у добру и у невољама, могло би се из данашњег угла рећи пазили се, вољели се. Ваљда им је у томе била компензација за све оно што нису имали, што ми имамо данас, кад тобож имамо СВЕ, заправо немамо НИШТА, немамо оно највредније – изгубили смо вријеме које можемо потрошити и подијелити с другима. Ето, срачунајмо  на каквом смо сада добитку с том нашом модерношћу и бјесомучном бесциљном јурњавом – какве погубне промјене по један миран, стишан, здрав, природан начин живота. Живимо и радимо како моји земљаци знају рећи – на срклет, срљамо, лутамо улудо, бесциљно тумарамо. ( тур. срклет–  нешто на брзину, хитно, ријеч такође означава и неку невољу, нервозу, тегобу).  А све се изгубило у релативно кратком времену, за мало више од половине просјечног људског вијека.
Куда нас то води црни талас дигиталног времена, виртуеле стварности, медијски посредоване истине, силиконске љепоте и глобалне, аморфне накарадне туђинске културе.

Гдје смо, какви смо, ко смо, чији смо, ми данас – БРЕ!

Не на срклет, него натенане!

Теодор Трифуновић

Запис из    „Винске које нема“