САКРАЛНИ ОБЈЕКТИ У ФУНКЦИЈИ

Настрешница – у изградњи

Стара капела Св. Пророка Илије, реновирана 2015. године, прилагођена је да служи као мртвачница. Наши људи, нарочито они који раде у свијету, и који су углавном  и финансирали обнову Капеле,  одлучили су да уз њу саграде једну, у слободном  простору примјерену настрешницу.  Настрешница  ће служити као примјерен простор  за опијела  приликом укопа, за окупљање укопника,  за служење помена и даћа умрлим за заштиту од лошег времена у току литургије за вријеме похода гробљу о задушницама и слично.

На састанку преставника из свих дијелова парохије  (у јулу 2017)  донесена је једногласна  одлука о  градњи наткривеног простора, усвојено је идејно рјешење објекта, задужене су групе за прикупљање новчаних  средстава. Нешто раније Црквени одбор и Савјет Мјесне заједнице дали су своју сагласност у писменој форми на бази понуђеног идејног рјешења.

Парохијани су током љета сакупили дио новца  довољан да се отпочну први грађевински радови.   Радови  испред старе Капеле (сада  у функцији мртвачнице) код старог бора започели су у септембру 2017. године. Темељи и бетонска плоча изливени су 15. септембра. До половине октобра исте године подигнута је комплетна кровна конструкција. У новембру су завршени сви радови на крову, а сјеверна страна затворена је плочама. Сазидан је и покривен  тоалет. Заштићено је од пропадања неколико најстаријих споменика – веома необичних клесарских рјешења. Идуће године (2018)  преостаје да се доврши ентеријер како би  објекти  у потпуности послужили  грађанима у обављању вјерских обреда приликом сахрана, задушница, молитвених окупљања и слично.

Вриједни Вишћани показали су чврсту вољу да своје село обогате и оваквим објектима гробљанске (сакралне) инфраструктуре. Послове су самопријегорно водили БЛАГОЈЕ Трифуновић и ПАВО Јовишић. Сваку похвалу заслужују: Вељко Ђурић, Боро Миличић, Вело Јовишић, Ненад Даниловић, Велемир, Теодор и Славко Трифуновић, Слободан Марковић и неколицина других. Вриједност радова процјењује се на око 3500 КМ. Када се узме у обзир вриједност материјала и предстојећи завршни радови са додатним материјалом, објекат ће достићи вриједност од преко 15 000 КМ. 

 

ПРВИ  ПАРАСТОС  У  НОВОМ ОБЈЕКТУ

 

Нови објекат први пут у намјенској функцији

 

И поред прохладног времена, 1. децембра 2017. године породица Топић сахранила је свог упокојеног сродника користећи погодности Капеле као мртвачнице, али и простора  испод велике новосаграђене Настрешнице на гробљу у Винској која је превиђена да се вјерски обреди, опијела, сахране, парастоси, задушна јела, молитвена окупљања и друго обаве, по изворном православном обичају, дакле непосредно на гробљу.

Ово је одговор неколицини оних који су оспоравали, ружили, па чак и исмијавали идеју о подизању ових сакралних објеката на гробљу у Винској. Грађани се, срећом, нису освртали на те „великане“ накнадне памети, знајући да увијек има опонената, контраша, кочничара и мудријаша који никад ништа конкретно не помажу, али су зато сваком приликом спремни да одмажу, да роваре просипајући сирове назадне мудролије из арсенала своје дрвене филозофије.
Да Св. Сава, још у 13. вијеку, није преузимао културне обрасце и вриједности од велике Византије, те их вјешто укпалао у обичаје Срба његовог доба, ми бисмо још и сада вјероватно били на нивоу племенске заједнице – далеко изван цивилизацијског круга!

 

ПРАЋКА – ШЛАЈДЕР

ПРОСТА  ДЈЕЧЈА  ПРАЋКА – ШЛАЈДЕР

Ми,  дјеца са села у непосредном додиру с  природом, а и поприлично суровим искуствима живота, стално смо нешто смишљали и правили, дрвене пушке, пиштоље, стрелице, праћке – тзв. шлајдере, дрвене мачеве,  дрвена колица,  изрезбарене штапове, свирале и пискове од врбовине, разне пуцаљке на барут, карабит, чепаре од зове – зовике, дрвенасте биљке (sambucus nigra) , правили смо пириз и палу као спортске реквизите  и друго.  Имати предмет сопствене ручне израде у дјечјем свијету значио је престиж, био је знак мајсторства и стваралаштва.  Наравно, с благом дјечјом завишћу гледало се на власнике било које новотарије код  другога!

Дрво као материјал било је примарно, јер  жељезо се тешко налазило, а и алат за обраду био је недоступан дјеци. Сем дрвета, било нам је доступно блато свих квалитета, посебно оно од иловаче које је било погодно за израду „топова“ од блата. Оно што је највише  коришћено у дјечјим играма, али и у слободном боравку на ливади чувајући стоку, била је праћка, звана шлајдер.  Разумије се, била је то играчка опасна, не само по мачке, врапце и друге ситне птице, него и по све оно што је од стакла, а богме, било је чворуга по глави и разних међусобних повреда по тијелу. Учитељи и родитељи нису били наклоњени том нашем „оружју“, кад се догоди незгода,  било је казни, рација и одузимања опасних предмета.

Праћка је бацачко оружје. Као пројектили служили су нам каменчићи, шљунчићи, комади тврде земље, уломци цигле, цријепа, коштице, плодови ситног воћа, куглице од тијеста и блата, дрвени комадићи и слично.Сваки, и мање вјешт дјечак, лако је   могао направити праћку. Довољно је наћи рашљасто дрво, мало јачег конца,  гумени каиш, парче коже. Тешко је тада било наћи погодну гуму па смо ју изрезивали најчешће од старих унутрашњих зрачница (шлауфа) од бицикала. У моје вријеме бицикли су били права ријеткост, а зрачнице су се користиле и за друге намјене. Ваљало се некако снаћи. Данас дјеци индустрија прави модерне праћке  од пробраних материјала, али  најдража је стара обична  праћка дјечје израде! Оригинал је оригинал!

Теодор Трифуновић

 

ПЛАСТИЧНЕ ПАПУЧЕ – СЈЕЋАЊЕ

             

Добра стара југо-пластика, неуништива, а наша!   

Слика ових  смеђих папуча  враћа у  блиску прошлост која је значила сигурност, оптимизам, повјерење у оно што смо радили, симбол  срећног  живота, радости, ентузијазма    и полета.   Југопластика Сплит било је свјетско име, бренд  који се препознавао, не  само  у бившој Југославији, него и у Европи.  Комбинат из Сплита још 1968. године постао је спонзором истоименог кошаркашког клуба. Али, стигла нас  је  демо(с)кратија, Југопластика       је   преименована у  Диоком, па је тако успјешном комбинату најприје узето име,  јер  је почињало словима YU, а потом је и фабрика узета радницима. Хранила је град.  Срушена је једна од успјешнијих творница бивше државе, а 11.500 људи из комбината је изгубило посао.  Онда су дошли разни Керуми и купили  земљиште. Минирали фабрику – изградили  трговачки центар.  Остадосмо и голи и  боси – не остадоше  ни ове чувене папуче  – смеђе!   Југопластика –  једна више у низу тих наших  Југоплачика!

                      НЕ ОСТАДОШЕ НАМ НИ ОВЕ ПУПУЧЕ,  ПЛАСТИЧНЕ – СМЕЂЕ!

Теодор Трифуновић

 

БИЦИКЛ – ТЕХНИКА „ИСПОД РАМЕ“

Да ли се још неко сјећа ове технике  вожње бициклом

Са дистанце од неких 50 година просто ми је несхватљиво како је бицикл у нашим оскудним приликама био право правцато техничко чудо – недостижно, а толико жељено. Сјећам се како смо били почашћени ако би нам пок. стриц Сретен за вријеме кратке посјете селу дозволио да се опробамо вјештини и могућности вожње. Бицикли су тада били стандардно с равном рамом (у облику троугла) уобичајено звано „мушки“ бицикл.
Јасно да као дјечачићи од 10-ак година нисмо могли зајахати преко раме јер ногама нисмо могли дохватити педале. Остала је само једна једина могућа техника вожње – вожња „испод раме“. Протурили бисмо испод  раме десну ногу на педалу (уколико нисмо љеваци!), одгурнемо се, па онда тежиштем тијела објешеним с лијеве/десне стране изван уздужне оси бицикла, повијени у леђима, одржавамо баланс и тако се возимо. Вјештина вожње бициклом давала нам је велику предност, један престижни статус  у окружењу, нарочито ако нас при томе задивљено проматрају дјевојчице.
Тај изузетно неугодан положај с извијеном кичмом није нам представљао проблем, међутим, данас и сама помисао на такву вожњу разлива ми по тијелу жмарце и нелагоду. Не могу да вјерујем да сам једном приликом „испод раме“ возио чак до Брода (равно 13 километара) по макадамској цести пуној камења, прашине и избочина. Данас, кад бих којим случајем био присиљен учинити исто у овој доби, чини ми се, заувијек бих остао савијен у облику  латиничног слова S („еs“). Велики помак је био кад смо могли возити „преко раме“, тј. практично стојећи на педалама. То је била завршна фаза припрема за вожњу  са сједишта, односно „сица“  који је  за наше потребе био максимално спуштен.

Теодор Трифуновић

ЂАЦИ – ПРЕПОЗНАЈТЕ СЕ!

Драги ђаци! 

Ову црнобијелу фотографију уступио ми је Мићо Стјепановић из Босанског Брода, (Бродско Поље) – сада живи у Аустралији, с молбом да ју објавим на овом блогу. Жеља му је да ју на овај  интернетски  начин трајно сачува, и да ју учини доступном онима који су је  из различитих разлога изгубили.

Још више, жеља му је да се препознате и да се јавите како би се извршила идентификација свих лица са фотографије, односно идентификација једне генерације основаца из Б. Брода. Јавите се,  година 1965.  је већа далеко иза нас. Ако препознавање  не урадимо данас, можда сутра више неће бити могуће. Нисмо господари времена!

Генерација основаца из 1965. године,  ОШ Босански Брод

Т. Трифуновић

БУКАГИЈЕ – МАЛИ ЗАПИС

Класичне гвоздене букагије – из сеоских ковачких радионица

Код пријатеља Јована Сријемца нашао сам и фотографисао букагије које су наши стари користили да онемогуће брзо кретање коња или крупније стоке, да их задрже на паши на жељеном простору и да не побјегну. Ријеч је турског поријекла, изведена од турског букаги што у преводу значи окови за ноге. Неки мисле да је у основи значења ријечи појам бука, зато што гвожђе, карике и ланци при покретима стварају буку. Али то је сасвим произвољно објашњење. Животињама су их стављали на предње ноге. Отуда и застарјели назив негве у значењу окови, дакле, односило се на сапињање ногу, на спутавање покрета. У нашем језику користи се такође израз путо у значењу спутати помоћу окова, букагије, негве, споне, такође и синџир, ријеч  турског поријекла.

Букагије с моје фотографије, рекао бих, класични су модел – тј. ручна су израда наших сеоских ковача. На сличан начин и тешки робијаши су лишавани брзог кретања, јасно, и могућности бјежања. Отуда и познати фразеологизам „добити букагије“ –  у значењу бити на робији, у тамници, затвору, казамату, бајбоку, решту, хапсани, ћузи,  бувари …
Ријеч је погодна за низ метафоричких значења, нпр. ови пљачкашки кредити наше су модерне букагије. У емотивном смислу букагије су израз за разне наше фрустрације, нпр. моје букагије су моје неспавање, моје бесане ноћи… Букагије за неку младост су каткад и сребрне наруквице неке љепоте-дјевојке, али недоступне срцу неког заљубљеног младића итд. То су само неке из низа наших менталних букагија. У политичком смислу букагије могу да означавају разне препреке према одређеним политичким циљевима. Нпр. Хашки трибунал – букагије су на ногама Србије. Ријеч се користи за изражавање пријетње или опомене – нпр. синтагма „омастиће букагије“ у значењу пријети му казна, робија, тамница…

Електроничке букагије нашег времена

Од коњских и затворских букагија доспјели смо данас до модерних  електронских букагија,  до малих уређаја који наличе већим ручним сатовима који се по одлуци суда стављају на ноге осуђеника да се може контролисати ограничено им кретање – тзв. електронички надзор. Носе их на ногама (рекли бисмо „наногвице“) да би биле мање упадљиве.

А све је почело од немирних коња на паши,  од људи који су својим понашањем изван законских норми,  па до сфере нашег унутрашњег сапињања , наших  духовних  окова – наших емоционалних букагија!

Не дај Боже да дођемо у прилику да искусимо било који облик поменутих букагија. Далеко им лијепа кућа!

Теодор Трифуновић, вторник, 26. маја ’15.

СТАРЕ БАКИНЕ КУХИЊСКЕ КУТИЈЕ

На полицама  и креденцима стајале су овакве, и њима сличне,  бакине лимене кутије за зачине, за мирођије како смо говорили.  Наравно, с обзиром на танки њежни недовољно заштићени лим,  најчешће их рђа мало нагризла, поготово оне које би се  нашле близу соли или које су често додириване сланим или мокрим рукама. У свеопштем сиромаштву бакиње кухиње ове кутије су биле права раскош облика и боја, али још више израз извјесне модерности и техничког напретка.

Старе бакине кутије у низу уз које смо одрастали

Обојена дрвена соленица или шећерница 

За со су се користиле дрвене кутије од куване буковине, али и других врста дрвених дашчица, увијек с предње стране украшене стилизованом сличицом цвијета, неке вињете, етно-мотива итд. Неки су на дрвету усијаним жељезом уписивали за што је намијењена:  „шо“, „шећер“ и сл. Сеоски столари правили су ове кутије у разним величинама и облицима. За задњој страни   био је  повишени дио с рупом да би се кутија могла објесити о ексер забијен у зид. У том смислу оне су биле самостојеће у односу на лимене кутије у низу које су по величини поредане на неку подлогу.

Ево и оних живљих боја

Керамика је дошла касније, вјероватно је била скупа, а пластика још није угледала свијет бакине кухиње. Нама дјеци најзанимљивије су биле оне у којима је држан шећер, кога никад није било у изобиљу па су наше крађе  биле оштро критиковане, а богме зад зафали за колаче, било је и веће  гужве. Ето  тако једноставни предмети врло пластично освјежавају сјећање на прохијало вријеме, на један начин живота  чија је љепота и вриједност била баш  у тој једноставности.

Теодор  Трифуновић

ЈЕДАН ДАВНИ 8. МАРТ У ВИНСКОЈ, 1962.

Винска, у центру села, Вишћанке и Клакарке заједно 

Необично ријетка слика, прослава Дана жена у Винској.    Навршиле се, ево, по нашој процјени  53 године, откако су се у старој каменој школи окупиле жене  на свој дан. Слика – аутентичан документ једног времена! Све је  скромно, а све тако достојанствено и с мјером, без пренемагања и позерства! Наравно, ту су свевидећа незаобилазна  дјеца из комшилука – јер ко би пропустио тако ријетку шансу за фотографисање! Винска  70- тих година?! Можда неко открије прецизније вријеме догађаја?!  У то вријеме  сваковрсне  оскудице добра организација учинила је оно што је данас готово немогуће. А то је снага духа у људима да се окупе, да се друже, забављају, макар у ријетким приликама,  али зато с пуноћом радости и задовољства у души. Хармоника је у то вријеме баш велики луксуз. А била је ту –  нашли су је!  Позивам све који могу помоћи у идентификацији лица са слике. Све одрасле особе са слике, у овом случају жене-слављенице, већ су одреда на другом свијету. Знам само да су једна или двије још живе, изузимајући дјецу?! Први ред – чуче с лијева на десно: Јованка Глигић (мама Ђорђина), баба Стана Џабић (Шњеко), Петрија  Лазић, учитељица, њена мама Вида Лазић и Перо Лазић, дјечак, Богдан Баћо Топић, подворник  загрлио малог Момчу Глигића,  Боро , Ранка и Милкица Шукурма. Други ред чуче:  Јела  Дујак,  Вида Џабић, Невенка Трифуновић. Стоје:  Јованка Џабић с ракијом, хармоникаш, Роса Пиваш (Николина), Стана Видић Благојева, Мара Продановић, Божица Видовић (Пере милиционера),  Стана Ружојчић, Љубица Митровић (Радина), Зорка Стефановић (Илијина), Анђа Пиваш, (мајка Николина),  Вида Павловић (Душанова) и Стана Видић (Војинова).  Иза њих стоје:   Савка Продановић (Недина), Савка Ђукић (Петрова), Даница Пиваш (Ђокина), Јела Мишкић (Миланова), Савка Глигић,  Вида Пиваш…

У  знак поштовања и сјећања  на ликове ових људи који су били саставни  дио миљеа  мог дјетињства и мојих најљепших успомена на завичај!

Теодор Трифновић

ДРАГОЦЈЕНА СЛИКА

Радислав Ђујић, Лазо Пиваш, Ђорђо Боројевић, Ненад Веселиновић, Рајко Грабовац, Перо Глигић, Богдан Мишкић, Паво Станисављевић, Момчо Глигић, Ненад Даниловић, Радивоје Даниловић, Томо Џабић, Славко Џабић, Раде Радуловић, Тихомир Павловић, Мишо Глигић, Боро Шукурма, Васо Ђујић…

На слици су Вишћани, мада то није сасвим тачно јер су ту многи из Клакара, а понеко богме и из другог села, али ето рачунамо тако као цјелину мјесне заједнице. Све их повезује ФК „Слобода“ Винска. Нажалост, знатан број људи са слике више није међу живима. Зато сам одлучио да ју објавим да нас подсјети на наше људе и дане који су  и те како  прохујали. А заборавља се брзо и лако! Крхко је људско сјећање, и људско знање је крхко! И људски живот такође, као гранчица на вјетру, за часак се поломи и падне. Уз вашу помоћ направићемо идентификацију. Надам се да ћемо успјети!

СТУДЕНТИ ПЕДАГОШКЕ АКАДЕМИЈЕ, 1967.

Студијска група српскохрватски језик-историја имала је завршно студијско путовање чији се итинерер  завршио у Дубровнику, односно излетима на оближњи Локрум. Наравно, уз учење, обиласаке историјских спомен-мјеста, музеја, архива, црквених објеката, ту је неизбјежно опуштање, уживање у природи – уз весеље које младост прати. Протутњали смо правац Славонски Брод, Сарајево, Мостар, Сплит, Дубровник… Било је и вожње бродом по приморју, шетњи по градовима, вожње бродицама а стигло се и на  испробавање далматинских вина.

Студенти са проф. др Анђелком Барбићем и проф. Олгом Милетић

Теодор Трифуновић